Transkript
Moć komunikacije za dobrobit deteta – Tijana Adamov Ignjatović
Dejan Pataki: Dobar dan. Dobrodošli u podkast “Rare and Share”. Ovo je druga epizoda, a prva u kojoj sam ja domaćin, tako da ukoliko bude bilo nekih nepredviđenih stvari, verujem da nećete zameriti. U trenutku premijere, siguran sam da će podkast biti dostupan na jutjub kanalu, ali verujem da ako ovu epizodu budete gledali u nekom oktobru ili novembru 2022. godine, da će biti na svim platformama, na svim striming platformama. Bez obzira kada gledate, možete da kliknete na subscribe zato što je to jako važno. Podrška podkastu, kreativna i tehnička i od Retro Digital Agency i nalazimo se u prostoru Retro Digital Agency. Meni je zadovoljstvo i čast da predstavim današnje gošću. Današnja gošća je Tijana Adamov Ignjatović. Želim da kažem da, kada smo definitivno znali da krećemo podkast i kada smo krenuli, Vi ste bili prva osoba koju sam kontaktirao i odmah smo se dogovorili, tako da mi je učinak stoprocentan.
Tijana Adamov Ignjatović: Ja sam dirnuta stvarno i za mene je isto velika čast da dođem ovde,da tako kažem na samom početku ovoga, jer verujem u vašu ideju, a verujem u snagu ideja, tako da moj doprinos je najmanji mogući bio da dođem da razgovaramo i da podelimo ove priče koje su vredne deljenja.
Dejan Pataki: Hvala lepo. Pa da krenem onda od, pošto smo ovaj u pripremi videli da imamo mnogo, mnogo raznih tema, videćemo dokle ćemo stići, al’ ajde da krenemo od “Žutih patalona“. Šta sve rade “Žute patalone“?
Tijana Adamov Ignjatović: Žute patalone koračaju onako pune optimizma. Žute boje zato što je to boja detinjstva, boja vrednosti i boja inteligencije i zato što u stvar je kad sam bila mala govorila sam da kad porastem ja ću imati kombi pun dece i muža koji nose žute patalone i onda kad se jave tamo da me ispravljaju da su to u stvari žute pantalone, a ne patalone, onda ja uvek ispričam tu priču koja je istinit i koja je obeležila moj formativni period. Žute patalone se zapravo i bave time da skreću pažnju javnosti upravo na značaj formativnog perioda i zato je ova priča i duboko lična jer priča i o mom formativnom periodu i o formativnom period svih nas zato što je neverovatno da tako važan deo života, kao što je prvih 3 godine života, koji su toliko važni za život svakog od nas, nekako nismo dovoljno posvetili pažnju tome. I u stvari naša misija je da skrenemo pažnju javnosti na značaj tog formativnog perioda i da nekako iniciramo da se dalje istraži kako period života koga se ne sećamo, za koji nauka nema dileme da je najvažnija za čovekov život, a kako ne znamo dovoljno o tom periodu. Meni je to bilo baš nekako fascinantno, a onda sam otkrila naučnicu Mariju Montesori koja je upravo rekla da “Sve što mi jesmo je stvorilo dete koje smo bili u prve dve godine života” i onda je nekako ta priča krenula da se i raspliće, ali s druge strane i da se sklapa u nešto što se zove danas “Žute patalone” punog imena, inicijativa za proučavanje detinjstva i koncept inkubator društvene odgovornosti.
Dejan Pataki: Sjajno! Kasnije ću Vas pitati malo “Zašto baš montesori?” Postoje tu nek tri celine koje se, ako se ne varam tri, koje se mogu izdvojiti iz Žutih patalona. To je dan ranog detinjstva, skoro smo ga obeležili.
Tijana Adamov Ignjatović: Jeste.
Dejan Pataki: Igrački sa svrhom i Kampanje sa svrhom.
Tijana Adamov Ignjatović: Jeste. To su, da tako kažemo tri projekta “Žutih patalona”. Pantalone je udruženje. Zapravo, formalno smo registrovani prošle godine, ali imali smo i to neformalno delovanje koje je počelo još nekoliko godina pre toga na društvenim mrežama gde smo okupili jednu digitalnu zajednicu koja je pričala u stvari o tom ranom razvoju, delila iskustva i tome slično, a nekoliko projekata koje su u stvari i primeri kako mi u stvari radimo i za druge klijente kako možemo raditi, skretati pažnju na neke teme od društvenog značaja i ta tri projekta jesu najvažnija, upravo kako ste rekli- Igračke sa svrhom, Kampanje sa svrhom i Dan ranog detinjstva. E sad možemo nešto malo o svakom od njih. Inače, pored ta tri projekta postoji još projekata. To ćemo na kraju. Sada možemo da pomenemo prvo Dan ranog detinjstva. 31. 8. smo obeležili u Beogradu drugi put. Inače, zanimljivo je to da je to prvi put zapravo u svetu da se pokrene ovakva inicijativa da se obeleži. Postoji Međunarodni dan deteta koji se obeležava svuda u svetu i UN su, zanimljivo je recimo da je Marija Montesori zapravo uticala dosta na upravo to da se skrene pažnja na prava deteta i da se ta konvencija za prava deteta napiše, ali nigde ne postoji dan koji je posvećen posebno formativnom periodu. Znači, ako imamo sada to da kažemo da je prvih hiljadu dana presudno za čovekov život, da je formativni period najvažnije, zašto onda nemamo dan kojim posebno osvetljavamo taj period i kojim posebno skrećemo pažnju javnosti? Ja smatram kao marketinški stručnjak, to je moj background, da je prosto nedopustivo da nešto tako važno ne znamo.
Zamislite sada da je za nas ljude najvažnije te prve tri godine i mi to ne znamo. Obično kažu: “Ma oni te prve tri godine prođu brzo”, “Šta oni ništa ne znaju te prve tri godine”. I to je uvreženo mišljenje. Prosto to ćete čuti pa čak i od stručnjaka i nekako smatrali smo da je to prosto nedopustivo ako već znamo da se bavimo marketinškim komunikacijama, onda hajde da nekako ta znanja upotrebimo da skrenemo pažnju javnosti i dodatno i zašto. Zato što kada vi imate Dan ranog detinjstva, onda imate priliku da, ovaj podkast se zove “Rare and Share”, e onda vi kad imate nešto što je retko, onda možete da u stvari privučete pažnju medija, da dobijete taj najređi resurs koji je sada postala ta pažnja i da zapravo počnemo da pričamo o tome i ja kažem ako smo jednu mamu, jednog tatu, jednu baku podsetili da su prve tri godine života najvažnije, onda smo već promenili svet na bolje jer tako se menja svet na bolje kada radiš ono što ti možeš da uradiš, da nešto promeniš kod sebe i kod drugih, da potakne druge. Elem, zašto je 31. 08? Ima dve simbolike u tome. Jedna je što je to rođendan Marije Montesori, koja je nama inspiracija, o tome ćemo pričati kasnije. Druga stvar je što je to poslednji dan pred školu i tad nastaje onaj potpuni haos kad se svi spremaju za 1. 9. i onda u stvari je to možda malo kao jedna diverzija.
Možda malo preterana reč, ali da pokušamo da kažemo: “ljudi, ali nije sve u školi!” Zato što dete kada dođe do te škole, sve se već desilo u predškolskom periodu. Oni su već trebali da steknu i radne navike. Marija Montesori je govorila da je koncentracije tekovine ranog detinjstva. Znači, tada se uči da se održi pažnja. Tada se uči šta su radne navike, tada se uči red, rad i disciplina. Zbog toga mislimo da je Dan ranog detinjstva idealno da bude 31. 8. Naša želja da to postane bukvalno ubeleženo u kalendare i oficijalno kao zvaničan Dan ranog detinjstva worldwide. Onda bi bio Early Childhood Day.
Dejan Pataki: Sledeće godine imate partnera za Novi Sad, ali o tome ćemo još pričati.
Tijana Adamov Ignjatović: Može, što da ne!?To je sjajna ideja. Možemo da napravimo- Tako je i u Novom Sadu.
Dejan Pataki: Imao sam prilike pre par godina, UNICEF je imao kampanju “Prvih 1000 dana”. I baš je to bilo skretanje pažnje, koliko je to važno. Pošto sam, između ostalog, u svom životu pisao i blog iz ugla roditeljstva, iz ugla jednog tate i onda je bilo to iskustvo gde su nam poslali neki edukativni materijali i video da je to naučno zasnovano i vrlo obrazloženo i na jednom delu globalnom nivou. Tako da je sjajno da se tim stvarima i na ovakav način neko bavi u Srbiji.
Tijana Adamov Ignjatović: Da imala sam prilike da razgovaram i sa njima nedavno. Oni su prepoznali tu našu da kažem inicijativu da smo na istoj strani, što bi se reklo da istim stvarima težimo, istim vrednostima. Naravno, svako sa svoje strane i ja se nadam da ćemo imati i njih sa nama dogodine na ovom događaju. A hoćemo sada “Igračke sa svrhom”?
Dejan Pataki: ‘Ajmo igračke.
Tijana Adamov Ignjatović: To je isto strašno zanimljivo zato što igračke u stvari nisu igračke nego su sredstva za učenje. Deca u stvari su privučena često svakodnevnim predmetima i mi to znamo. Mi obično ne damo da to diraju onda im damo neku plastičnu igračku za koju oni izgube interesovanje. U stvari, igračke su sredstva za učenje i deca uče o svetu tako što kroz igračke uče o nekakvim konceptima, svet je divno mesto tako to ne zaboravimo, i mi smo u stvari negde razmišljali o tome da treba da nagradimo i da prepoznamo one igračke koje su svrsishodne. Šta to znači? To znači da razumeju dete, da razumeju dečji razvoj, da odgovaraju na zadovoljenje neke dečje razvojne potrebe.
Stvari izgledaju komplikovano, u suštini su jednostavne zato što oni koji se razumeju u dečji razvoj, Marija Montesori je na primer prepoznala senzitivni period, da ne odemo mnogo u montesori smeru. Mi smo dali naglasak takođe na jednoj drugoj stvari, a to je da te igračke nisu samo svrsishodne da budu za dečji razvoj dobre, nego su i društveno odgovorne. A šta to znači, pa znači da su na primer od ekoloških materijala, da mogu da se nasleđuju. Znači da ima neko dugotrajnost jer takvi jesu montesori materijali i onda smo otišli još korak dalje. Zapravo ciljevi održivog razvoja definisanih od strane Ujedinjenih nacija kažu da je kvalitetno obrazovanje jedno od tih ciljeva na koje smo se komitovali globalno. Pa onda svaka igračka koja ne vodi računa samo o profitu, o tome da se proda što više. Ima nekih igrača koje deci bukvalno zarobe maštu, a ne da je razvijaju ili podstiču. Onda smo želeli da nagradimo takve igračke, da ih podstaknemo. Mi smo prošle godine održali prve “Igračke sa svrhom“. Ove godine će biti ponovo. Nagradili smo neke igračke. To možete da saznate to našem sajtu.
Dejan Pataki: Ovo da se “zarobi mašta” mi se jako sviđa. Kao definicija.
Tijana Adamov Ignjatović: Jel znate ono kad gledate slikovnice za malu decu pa vidite, vi čak niste sigurni koja je životinja nacrtana. Mala deca, to znamo svi, ne razlikuju još uvek stvarnosti od fantazije i mi u stvari, kaže montesori metod, da mi grešimo kad dajemo deci zapravo produkte mašte odraslih ljudi, znači mi smo ti koji to nacrtamo i to damo, a njima treba dati nešto što je jasno. Ovo je kucao, ona kaže av, av. Znači vrlo jednostavno. Dete izađe napolje, vidi kucu koja kaže av, av tako stiče samopouzdanje i počinje da razume svet, a onda tek u sledećoj fazi postoji podela na 4 faze od rođenja do 24. godine. Tek u toj drugoj fazi intelektualno dete uči na drugi način, a u prvoj fazi života dok je mali to je upijajući um prvih 6 godina. Tada mu u stvari dajemo realne stvari, realne predmete i mi zaboravljamo. Vi kad, recimo pričate sa decom samo o obliku listova, možete celo popodne pričati o tome kakvi sve listovi postoje a to je stvaran svet i dete ima potrebu za tom sistematizacijom, za upijanjem novih reči. Marija Montesori je zapravo na jedan divan način odgovorila na tu dečju potrebu i kad pogledate da mi u stvari dajemo deci užasno puno nekih nekorisnih sadržaja, nezanimljivih, a oni imaju prirodnu želju i prirodnu potrebu za učenjem, to je svima nama usađeno, potreba za istraživanjem. Svaka ona beba koja krene da puzi, da pipka i kojoj kažemo ne, to je isto ono dete kojem ćemo sutra reći, zašto ti nećeš da učiš, a kad je pokazao interesovanje da sazna nešto sveto i da istraži, tada smo mu to blokirali. Zato se vraćamo unazad i kažemo, hajde da vidimo šta to dete interesuje, a decu u stvari interesuje upravo da saznaju ili stalno gledaju nas. Hoće da rade isto što i mi, hoće da vide kako izgleda cvet, kako izgleda maca, kuca- real things. Negde sam video na društvenim mrežama- dobro dete. I sad ostaje pitanje: Šta znači dobro dete? Da li je to ono koje je to mirno, tiho, ćutljivo ili je dobro dete ono koje je radoznalo, traži, istražuje. Kao otac dva sina od devet i od sedam godina, na dnevnom nivou su izazovi, upravo to eskaliranje, ali to kada se javi i od pritiska dana kada se desi, onda zastanem i kažem, pa čekaj.
Ja sam prošle godine ili pre godinu i po dana kada izgovorio supruzi, stariji sin je proaktivnan, da iskoristim tu reč, i onda smo čuli nešto od učiteljice. Onda sam rekao, hajde ovako, sve znamo kakav je, a da li bi bila srećnija da si čula bilo šta drugo osim onog što se čulo danas?
Dejan Pataki: I onda kao zamislimo se i ok. To su neki izazovi roditeljstva, a s druge strane treba ih stimulisati.
Tijana Adamov Ignjatović: Ostao nam je treći projekat, u stvari da kažemo “Kampanja sa svrhom”. Kakve sad to imaju veze deca i društvena odgovornost? Pa zato što mi smatramo u stvari da je najvažniji društveno odgovorni projekat jeste dobrobit najmlađih. S druge strane, kad govorim o održivom razvoju, što je da kažemo danas, neka definicija društvene odgovornosti, mi u stvari nužno govorimo o budućim generacijama. Vi ste propustili zapravo taj warm up sa Urošem Petrovićem i Milošem Janjićem. Između ostalog smo pričali upravo o nečemu što se zove neuroekoempatija. A to znači da mi ćemo nekako vi i ja da preguramo sada, ali te buduće generacije su u stvari one kojima ostavljamo sve ono što sada radimo ostavljamo njima u amanet. Zato je društvena odgovornost povezana sa decom. Evo, možemo tako da kažemo da smo se vi ja tako upoznali. Vi ste ponosni vlasnik statuete “Kampanje sa svrhom” tako jedna Vaša kampanja je odlikovana, prošle godine smo napravili Festival kampanje sa svrhom, to je prvi festival društveno odgovorne komunikacije u Srbiji i u regionu, pa čak i jedan od prvih u svetu takve vrste.
Dejan Pataki: To je sjajna stvar i hvala što ste sad podelili da se osećam malo ponosnim i videli ste gde se u kancelariji nalazi. O “Kampanjama sa svrhom” bih voleo još malo da popričamo, ali bih samo malo da se vratim, odnosno da mi ako je ikako moguće najkraće – zašto Montesori? Zašto je to bio izbor? Sve ono što su i znanja i priprema za današnji razgovor, ali evo da čujem to od vas. Zašto je Montesori izbor da se promoviše, da se njime bavite i da to bude predmet vaš okupacije.
Tijana Adamov Ignjatović: Sticajem okolnosti sam morala da održavam trudnoću i onda sam dosta čitala o roditeljstvu. I tako sam između ostalog imala taj uvid i da prosto neka sredstva odlaze u na primer ekstenzije bilborda, a ne odlaze u to da pričam o tome da je rano detinjstvo važno. E, tada sam imala prilike takođe da proučavam malo više rad dr Marije Montesori, inače jedne od prvih lekarki, žena lekara i meni je njena biografija bila toliko inspirativna i to što je ona napisala toliko rezonirao sa nečim što ja mislim da je važno, a oduvek me je privlačila ideja o tome da uraditi za dobrobit čovečanstva nešto znači uraditi za dobrobit deteta. Ja ne znam da li smo to pričali pre nego što smo uključili kameru, pa ću ponoviti. Zapravo njena rečenica se što radimo za dobrobit čovečanstva, znači da to prvenstveno radimo za dete i mene je nekako kupila zauvek i što više izučavam njen rad, to više zapravo u uviđam kompleksnost tog njenog naučnog pristupa. Montesori pedagogija je pedagogija koja je nadživela test vremena.
Vi ćete čuti da ljudi kažu, pa to je nešto moderno, to nije moderno. Mi smo ove godine obeležavali 152 godine otkako se ona rodila. Ona je bila feministkinja. Borac za dečja prava, za dečja i ženska prava i govori o tome da su upravo prava žena neraskidivo vezana sa pravom deteta kao što je i mama povezana sa bebom i da je u stvari potpuno kontraproduktivno kada govorimo o tome da ženamatreba da bude. Tako će i deci biti bolje. Tako će i porodici biti bolje. Tako će i društvo biti bolje. Znači potpuno jednu zamenu teza mi i dan danas imamo u javnom prostoru. Znači mamama jeste mesto na tržištu rada, ali zato je bitno da razumemo rani razvoj kako bi majka najbolji mogući način mogla, i staratelji, da odgovore na potrebe deteta da bi se kasnije vratile svojim obavezama i nastavile tamo gde su stale. Montesori pedagogija nam pomaže da odgajamo karakternu decu, veruje da svako dete može postati najbolji predstavnik svoje vrste i veruje u unutrašnjeg učitelja. Zapravo, kad se dete rodi, ono ne diše zato što je vama kaže sad diši. Ne, nego ima neki ukodirani program. Mi ne znamo ništa o periodu prve tri godine. Ne znamo dovoljno o tome. Znamo da dete drugačije uči tada. One je prvauočila da postoji senzitivni periodi- periodi posebne osetljivosti i periodi posebnog interesovanja, kao što su za govor, za red i tome slično. I kada mi odgovorimo na te periode posebne osetljivosti, mi dajemo detetu, odgovaramo, zadovoljavamo njegove razvojne potrebe i pratimo njegovog unutrašnjeg učitelja.
Roditelji su više kao neki urednici i zapravo mi pomažemo kanalisanje te samoizgradnje. Ona je verovala u samoformiranje i nije to nešto što je ona zamislila, nego se bavila naučnom metodom, a imala je prilike da radi prvo sa decom koja su imala određene razvojne poteškoće, a kasnije sa decom iz siromašnih četvrti i tu je imala prilike u stvari da eksperimentiše i da proba da radi sa njima i prateći šta oni rade i kako na nešto reaguju je zapravo i stvorila svoj metod. Pazite koliko on pažnje privlači. Pogotovo kod nas, on nije zaštićen pa onda svako može da kaže Montesori. Često se dešava da zapravo pravi autentični izvori Montesori se nekako i meša. Ali kad pogledate suštinu učenja da je vera u detetovu dobrotu vera da se da se mir, tolerancija, razumevanje, poštovanje drugih ljudi. To su neki prirodni mehanizmi koji se zapravo dešavaju ukoliko smo mi prema detetu dobri, ako mi dete uvažimo, poštujemo ga, matramo da je on ličnost od prvog dana i onda mi dobijemo u stvari zauzvrat, to da se nekako taj cvet razvije na jedan način. Zamislite sad to čovečanstvo, sad može malo biti i utopistički, ali zamislite kada bi sad u ovom trenutku sva deca na ovoj planeti imala zaista tu brigu svog najbližeg roditelja/staratelja i kad bismo im se posvetili tako da ih pustimo da oni prate svog unutrašnjeg učitelja. Zamislite kako bi izgledao sutrašnji svet.
Dejan Pataki: Imagine.
Tijana Adamov Ignjatović: Ali ono što možemo da uradimo je da probamo da razumemo koje su univerzalne istine. Obrazovanje Marije Montesori smatra da je obrazovanje zapravo pomoć životu i da se deca edukuju celog života. Da je potrebno da prođe od rođenja do 24. godine, da prođe kroz sve faze da bi se formirala kompletna ljudska ličnost.
Dejan Pataki: Detaljno ste mi to objasnili. Kada sam spreman za razgovor negde sam u podsvesti znao za Montesori. Da budem iskren, čak i supruga mi je donela knjigu koju nisam pročitao,ali nisam znao da je toliko izdržao taj test vremena. To mi je bilo nepoznato i evo sad ste i to rekli. Hvala na informaciji da je to dugotrajno.
Tijana Adamov Ignjatović: Marija Montesori je nekoliko puta bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. To ne znam da li je poznato. Mahatma Gandi je radio sa njom, podržavao je takođe pošto je ona u jednom trenutku morala da ode iz Italije zbog dolaska fašizma. Onda je stvarala, radila i na drugim mestima i eto nikad nije dobila tu nagradu dobila, ali je bila veliki borac za mir. Smatrala je da se se svi problemi čovečanstva zapravo mogu rešiti, tako što će svi, majke, očevi političari “Hajde svi da se udružimo, hajde sve da ostavimo drugo koliko je ovo važno. Hajde da odemo tamo na izvor. Da damo detetu tu podršku i da će taj “novi čovek” biti neko ko nije žrtva događaja, već kreira tu svoju budućnost i da tako ćemo doći do mira, razumevanja, tolerancije i tog “boljeg sveta”.
Dejan Pataki: To je koncept na kome treba raditi. U svakom slučaju, evo sad i ja sam naučio nešto. Uvek se nešto novo nauči. U jednom trenutku ste spomenuli Vaš background, pa to je možda prilika za intro u ovaj deo koji se zove “Kampanja sa svrhom” i kako onda iz marketinga, iz tog dela sveta, iz tih tema u ove teme?
Tijana Adamov Ignjatović: Da, ja sam studirala ekonomiju to na nagovor svog oca koji je bio profesor istorije zato što je rekao: “Vidiš kakvo je vreme, ti sad uzmi nešto sigurno- ekonomiju, prava”. I tako sam ja bila strašno nesrećan zato što su me neke druge stvari interesovale. Onda sam otkrila marketing i to je onda ljubav za ceo život. Zašto? Zato što marketing ima psihologiju, sociologiju i tako smo ovaj došli do toga da u stvari se ja nekako komitujem marketinškim komunikacijama i 20 godina sam provela u marketinškoj agenciji, nekoliko marketinških agencija. Imala sam privilegiju da radim sa Draganom Sakanom.
Njega je “Advertising Age” nazvao čovekom koji je transformisao propagandu u advertajzingu u ovom delu Evrope. Stvarno privilegija. Zašto? Zato što sam imala priliku da naučim da verujem u snagu ideja i da naučim kako se zapravo može menjati svet na bolje ako znamo kako to da nekako plasiramo. Ideja je zapravo efikasnost komunikacije. Taj moj je marketinški background mi je pomogao u stvari da kreiram svoj brend “Žute patelone” i da takođe proizađu kao ideje koncepti “Kampanja sa svrhom” i “Igračke sa svrhom”, Dan ranog detinjstva. Pored toga, mi imamo još nekoliko projekata o kojima ćemo možda i stići danas da pričamo, ali nema veze. Takođe postoji još jedna stvar koja ima dodirnu tačku, jeste da su mene uvek zanimale te društveno odgovorne kampanje i nekako sam uvek više volela da radim takve kampanje. Tako je u jednom trenutku i bilo da je Saki rekao, ajde Tijanice, ti vodiš projekat, da vidimo da kreiramo neke kampanje, prosto da damo naš doprinos kako može da se menja ono Ideas for good. Ja sam tada proučavala šta je recimo nešto što su teme od društvenog značaja, a o kojima nema dovoljno informacija i tada se sećam da su mi privukle pažnju upravo retke bolesti i da sam se tada strašno osetila neku empatiju. Kako je ljudima koji imaju decu koja boluju od teških bolesti, kako je njima teško.
Ja sam imala tu i porodičnu situaciju. Moja rođena sestra je sa 12 godina obolela od tumora na mozgu i na žalost prognoze su tada bile loše i to nije bila retka bolest, ali čak je i za to bilo teško doći do dijagnoze, prepozati, razumeti. Od toga da li je ona u pubertetu, da li je to nešto što je umišljeno do toga da stvarno dođemo do toga da je ona imala jednu ozbiljnu operaciju u meduloblastoma i da je imala jako loše prognoze. Međutim, on je nadživela četrdesete dve godine tu prognozu, i sina je rodila. On ove godine postaje punoletan i iz toga sam naučila koliko je zapravo situacija sa bolesti deteta u porodici složena i kompleksna i koliko utiče na sve aspekte života. Možda me je to učinilo dodatno senzitivnom da prepoznam da je roditeljima od dece koja imaju retke bolesti užasno, užasno teško. Ali ono što im možemo pomoći u svakom slučaju jeste da artikulišemo zapravo, ono što je svest o postojanju toga i mi koji znamo kako se, jer kada vi imate određene branše, svako gleda svoj deo posla. Je l tako?
Dejan Pataki: Da.
Tijana Adamov Ignjatović: Kako mi možemo pričati o tome? Pa možemo zato što smo mi eksperti za to kako da određenu temu stavimo na dnevni red. Jer im ono SETTING THE AGENDA. Šta to znači? To znači, stavljam određenu temu na dnevni red. Mi smo rekli pažnje je danas užasno redak resurs, a svesni smo toga da nešto danas može biti svuda, da svi čuju za nešto, već sutra da zaboravimo. Tako mi možemo da pomognemo da se te teme koje su užasno važne i kojima zaista možemo nešto da promenimo, kako mi da pomognemo. “Žute pantalone”, Tijana Adamović Ignjatović, pokretač “Kampanje sa svrhom” je rekla, ja najviše mogu da pomognem tako što ću prepoznati, nagraditi, odlikovati kampanje koje su promenile svet na bolje tako što su radile za dobrobit deteta, dobrobit pojedinca, a time i dobrobiti društva u celini.
Dejan To je sjajan uvod. Pre par dana sam ima prilike da budem na konferenciji NORBS-a, Nacionalne organizacije za retke bolesti Srbije i na panel diskusiji gde je bila tema vidljivost. I pored moje malenkosti bila je predstavnica iz Makedonije, iz Hrvatske, bila je predstavnica iz Srbije, odnosno Bojana Mirosavljević. Žena koja je direktno kriva za Zojin zakon. Bojanin primer je eksplicitan jer ona je prosto promenila zakon. Ali sam ih otprilike posle panela pitao što niste zvali stručnjake . Pitanje voditeljke je bilo da li ja imam ideju kako bi se mogli učiniti vidljivim. Ja sam rekao da bih mogao da pričam dva dana o tome. Ne mislim da sam kreativni mag, ali mislim da imam znanje. A Vaša “Kampanja sa svrhom”, odnosno inicijativa upravo to radi. I ne jednom sam rekao da je vrlo često posao marketinga da klijenta, brend ili već ih izdvojimo da ih napravimo posebnim, da kažemo šta je to što njih razlikuje od ostatka, da to naglasimo, a ovde pričamo o zajednici koja ima na papiru da su posebni da im deca imaju retke bolesti. Da sam imao prilike da upoznam roditelje gde je jedno jedino dete na teritoriji Balkana, jugoistočne Evrope ili ima čak toliko retkih bolesti da one nemoju svoje ime, nego se izražava kao podatak, odnosno greška ili devijacija hromozoma. Toliko je retko.
Hvala Vam što ste spomenuli Dragana Sakana. U jednom trenutku kad smo se dopisivali povodom poziva upravo na tu radionicu pa gde nisam mogao da stignem. Tada ste rekli da ste sarađivali s njim i nekako sam tražio način da Vas to pitam i da konektujem, a vi ste to sami rekli tako da Vam hvala na tome. Da li postoji način da se vidljivim učine nevidljivi? Naravno da postoji. To je sada pitanje toga da ako mi sada posmatramo ovo o čemu pričamo iz konteksta marketinške komunikacije, nekom će to možda zvučati kao to je grubo. Kako možemo sada teme koje su delikatne da stavljamo u kontekst marketinških komunikacija. Možemo zato što je svaki društveni može da se posmatra kao određena tema koju sada mi treba da plasiramo u javnost, odnosno ka našem ciljnim grupama. I Šta je naš posao? Naš posao je da znamo šta je to što treba da komuniciramo, da znamo kome komuniciramo i da tražimo najefikasnije tačke preseka sa tom ciljnom grupom. E to je izbor tih komunikacionih sredstava. I da onda učinimo. Znate kako kaže: Razlika između propagande i advertajzinga šta je?
Tijana Adamov Ignjatović: Propaganda znači da ja 100 puta ponovim nešto, a advertajzing, odnosno efikasne marketinške komunikacije znače da imam dobru ideju. Recimo to bi bilo ako kažemo Dan ranog detinjstva, to je primer ideje. I to je snaga ideje. “Kampanje sa svrhom” su ideja. Ja nisam nikome morala mnogo da objašnjavam kada sam zvala ljude da ih pozovem. Svi su znali o čemu se radi, svi su se oduševili, to je snaga ideje. Nismo imali velike budžete, nismo imali velike donatore, nismo imali investitore. Jednostavno je ta ideja našla svoj put. Mislim da je to ono kako mi možemo da pomognemo, jer kao što svi kažu, svako može da se bavi marketingom. Ne može. Isto to kao i svaka struka moraš da učiš nešto godinama i da radiš razne stvaria stvari, a opet moraš da imaš senzibilitet za to. Nama dolaze različiti klijenti. Mi se sada direktno kao udruženje ne bavimo više toliko direktno radu sa klijentima, mada imamo i taj segment, to je posebna priča kroz koncept inkubator, ali s druge strane vi ne možete razumeti svaku tu struku pojedinačno. Zato mi razumemo našu struku, ali moramo razumeti, imati empatiju i šta je to o čemu pričam. Zato kada pričam o retkim bolestima, definitivno nekog ko pomaže da se ta tema stavi na dnevni red mora da razume i kontekst toga da farmaceutska industrija možda nema interesa isto kao da proizvodi lekove za neke bolesti koje su
Dejan Pataki: Komercijalnije.
Tijana Adamov Ignjatović: Baš mi je nekako neprijatno da kažem koji su mainstream. Moj sin ima neki uobičajeni problem alergije koje su sada u porastu, pa sad tu je jedna ogromna industrija oko toga i svega. Ako se vi bavite nečim što je retka bolest, gde postoji jako mali broj ljudi, kako ste rekli dece koja imaju određeni problem, onda ne postoji komercijalni interes, jer Money makes the world goes round. Mi možemo filozofirati, ali ja sam naučila da danas je na snazi socijalni konstruktivizam. To sad u stvari znači, Vi i ja možemo sada da filozofiramo o tome da li je to ok ili nije ok, ali tako svet funkcioniše. Zato se vraćamo na onu priču: Šta ja mogu da uradim pošto je to tako, nije baš idealno. A kako je onda mogu da pomognem i u svemu tome kad imate taj lični pečat, kada ste vi nešto doživeli, to je onda najveća snaga u tome, kada ste vi nešto iskusili, kada vi razumete jer sve polazi od tog razumevanja. Možeš da se poistovetiš sa tim, onda možeš da daš i mnogo bolju ekspertizu pa i u marketinškim komunikacijama.
Dejan Pataki: Depeche Mode ima pesmu “Walking in my shoes” . U stvari da, to je taj kontekst iz koga se onda nešto drugačije vidi, onda ume da se komunicira. E sad, i kroz ono što je bilo prošle godine, a i ove godine. U žiriju okupi ste sjajno ekipu. I sad ću Vas pitati stvarno direktno. Imate li osećaj da na teritoriji naše zemlje, da kompanije to prepoznaju i taj segment društveno odgovornog poslovanja? Je l imate uvidu u to više godina. Je l se to menjana u nekom smeru? Je l ima neka tendencija da se može pričati o tendencijama o društveno odgovornog poslovanja u Srbiji.
Tijana Adamov Ignjatović: Pa baš zanimljivo pitanje, jako dobro pitanje i mislim sad jako puno možemo da pričamo o tome. Ono što mogu da kažem jeste da je definitivno u svetu, u Evropi je porast društveno odgovorne komunikacije. S druge strane postoji taj pritisak investitora da se sve više radi na društvenoj odgovornosti i da nekako oko toga više nema dileme. Kod nas je to ovako. Ja ću Vam reći, da smo rekli u pravilniku da mogu samo kampanje za dobrobit dece, to je malo bolno. Vi nemate puno kampanja koje rade za dobrobit dece u Srbiji. To je istina.
Dejan Pataki: Da.
Tijana Adamov Ignjatović: E pa zato ćemo sada da podstaknemo nadam se da ih bude više, ali društvena odgovornost je nešto što, kad govorimo društvenoj odgovornosti mi govorimo u kontekstu dobrobiti deteta, pojedince i društvo u celini. Ali govorimo sada i ove godine i uneto u pravilnik. Uskoro će biti objavljen konkurs za vas. dodao je. Dvadesetog septembra se objavljuje konkurs. Govorimo i o ciljevima održivog razvoja. Mi se nalazimo u situaciji kada više nemamo izbora zapravo da kompanije više na neki način htele ne htele sve više zapravo se i odlučuju za takav vid komunikacije. Ono što je naša ideja jeste da podstaknemo. Ako vi odaberete da u vaš komunikacioni narativ stavite određenu temu, društveno odgovornu temu, možete da rešite neki određeni problem. Onda vi radite win-win. Pomažete da se taj problem reši, radite, mislim normalno je, imate svoje komunikacione ciljeve, treba prodajete svoje proizvode i tome slično. To nećemo da sporimo, ali sama činjenica da ste se vi opredelili da saslušate, da vidite kako možete da pomognete znači da ste stvarno nešto uradili, jer ovde kod nas se još uvek ne priča o tom green posing-u, odnosno o tome da je užasno licemerno da kompanija priča društvenoj odgovornosti, da sa druge strane zagađuje okolinu i tome slično, da zaposlene tretiraju na loš način. To postoji.
Da bismo to izbegli mi smo rekli- mi se sada fokusiramo na pozitivne primere, nema ih puno. Nažalost nema puno. Zato je trenutak bio da kažemo, hajde da nagradimo, da obodrimo i osnažimo one koji to rade, a s druge strane damo primer i drugima. I da pratimo. Najiskrenije da Vam kažem, prvo su došli “Igračke sa svrhom” pa onda “Kampanje sa svrhom”. To je verovali ili ne, iako sam ja iz marketinške komunikacije, ali kao ideja se prvo rodila “Igračke sa svrhom” pa onda “Kampanje sa svrhom”. Ali trenutak. Znate ono kad kažu momentu. Znači uhvatili smo momentu i to je stvarno. Vi to možete da osetite stvarno da je to to jednostavno. To je bio trenutak da se to desi i sad možemo da pratimo da li će to uticati i kako će uticati na to da se društveno odgovorne komunikacija da budeš sve više i više zastupljena i da zaista kompanije se više odlučuju da svoje komunikacione narative. Mi imamo tu samo isto da napravimo jednu malu razliku između toga da je društveno odgovorno poslovanje, ima svoj jedan kontekst koji se odnosi na stvari koje mi ne nagrađujemo u okviru “Kampanje sa svrhom”. Nagrađujemo one društveno odgovorne aktivnosti koje su stavljene u formu kampanju, komunikacije. Tu se i razlikujemo od ove nagrade koja je zapravo za filantropiju i tome slično, ali što ne znači da, recimo vaša kampanja isto bila specifična, ali to ne znači da ne podstičemo i društveno odgovorno poslovanje generalno, ali smo naglasili da je to upravo ta društveno odgovorna komunikacija.
Ja bih najviše volela kada bi, recimo da me pitate kako biste voleli da izgleda, ono, uključite EPP blok i kako biste voleli da izgleda. U stvari, sve kampanje pričaju, reklamiraju vodu, ali pričaju o tome kako su pomogli nekoj deci. To smo pričali malo pre sad smo zaboravili da pričamo o tome. Prevencija je ključ. Evo mi imamo recimo situaciju, kao udruženje smo prepoznali. Tu su i dva projekti o kojima pričamo. Prepoznali smo da sve kasnije dece progovaraju. Imamo na evropskom nivou potvrdu da svako 6. dete Evropi ima neki razvojni poremećaj govora. Sad zamislite zašto telekomunikaciona kompanija ne bi, recimo, radila kampanje u kojoj pomaže da deca rade prevenciju. I sada šta se dešava, mi ne znamo. Evo vi kad pitate mame i tate, jer stvarno ljudi ne znaju. Je l stvarno to štetno? Pa ne znamo. Niko nas nije informisao. Niko eksplicitno nije rekao da detetov mozak do 3. godine može da ošteti. Uopšte nije problem sadržaj problem je način na koji prima stimuluse. Ja sad nisam stručnjak za to. Ja se bavim komunikacijom, tako da kažem, dajem jednu platformu i neću da ulazim u to, ali dovoljno smo obrazovani da možemo da razumemo da je nešto štetno. Znači, ako ti kaže štetno za dete, nemoj da mu daješ. Kaže, pa oni se jedino tako smire, pa that’s the point. Zato se i smire zato što im je mozak zarobljen.
Dejan Pataki: Tako je i verujem da, u stvari siguran sam da ne postoji nijedan roditelj koji će sada ovo gledati, a da neće imati razumevanje za ovo o čemu pričamo i da mu ne trebaju eksplicitni naučni dokazi da li to šteti jer za to imam 2 primera. Jedan je da sam dolazio, pošto sam malo možda kasnije dobio decu i onda su vršnjaci imali već starije klince i sad znam kad god dođem da je to frka, trka, trčanje, ludilo. I onda smo jedanput došli na slavu. Ja sad vidim svi su tu, ali je tišina. I sad, kako je tišina, nekako mi se čudno, zato što sam dolazio tamo sa nekom tremom kad će neko da se saplete o Luku, a oni svi drže telefone.
I drugi primer, a to je da sam imao primer da mi je nastavnik fizičkog, odnosno trener koji se bavi atletikom rekao da današnja deca ne znaju da padaju. Zato što su izgubili refleks da ispruži ruke kada krenu da se spotaknu. E sada da ne bude ovaj podkast protiv mobilne telefonije.
Tijana Adamov Ignjatović: Eto prilike da da pokrenu kampanju koja je stvarno smislena. Zamislite koliko je to dobro da vi kažete roditeljima, da napravite čitav jedan komunikacioni narativ oko toga. Ja sam 20 godin radila u marketingu. Već vidim taj power point sa trogodišnjom komunikacionom strategijom. To je stvarno izbor. To je moguće. Mi možemo kao telekomunikacione kompanije ili kao bilo koja kompanija da prodajemo naše proizvode i prodavaće i mi ćemo praviti reklame i sve to, ali u suštini, homo sapiensa razlikuje od drugih vrsta, to takođe nauka kaže, govor. Mi jedini imamo govori imamo pincetni hvat, to je zapravo kažiprst i palac, koji nam je omogućio da sve ovo što smo stvorili stvorimo. I sada kada pogledate da mi danas deci zapravo onemogućavamo. Deca progovore na engleskom. Zašto? Zato što su gledali crtaće na enegleskom. Primer, evo dokaz, nema lepši za upijajući um. Dete sluša. Taj jezik koji sluša taj počne da govori. Mi deci onemogućavamo dve osnovne stvari koja homo sapiensa razlikuju. Isto tako mi smo zauzeli to mesto prve vrste. Mi smo zagospodarili ovom planetom i sad tako možda to nije forever. Uzimamo deci sad to. Ne damo im da pipaju sitne predmete. Ja stvarno ne bih da zvučim, ja veoma solidarnost sa mamama, drugim mamama. Mi čak i kažemo svaka mama je institucija zato što je svaka mama Institut za proučavanje detinjstva, proučava svoje dete. Ali ja ako sednem u kafić, dam detetu mobilni i vežem ga u kolica, ja sam njemu nažalost oduzela prilike za razvoj. On mora da se kreće, mora da ima slobodu kretanja i delanja.
Dejan Pataki: To je tema o kojoj apsolutno, a negde opet kao i malo pre kada smo pričali, za neke teme sam vrlo senzibilisani pošto je stariji 3. razred, mlađi 1. sad je dobio mobilni telefon i ja to vidim kao ozbiljan izazov i vidim da potpuno drugačije se artikuliše i razvija i ima drugačije zanimacije ako uspem da ga sprečim, da mu odložim to gledanje u telefon. To je ono što je činjenično stanje, to će ga sačekati. Ne bežimo. Treba da se javi sve to stoji, ali da to nije bukvalno, kako ste sada rekli, kao da ga isključim, kao da sam stisnou na pauzu.
Tijana Adamov Ignjatović: Da, utiče na neke duboke regije mozga. Inače Montesori pedagozi savetuju do devete zato što je kao tada dovoljno razvijen dečji mozak da koristi benefite tehnologije. Ima još jedna stvar. Montesori pedagogija nas uči da je dete dete. Mora da razume svoje vreme i ako vi njemu kažete ne možeš mobilni telefon, vi ga sagregirate od ostalih svojih drugara, tako što već sada su sva deca na mobilnim telefonima. I ako ti njemu kažeš ti ne možeš, onda opet imaš problem sa tim. Zašto ja ne mogu to što moji drugari. E sad, tu ta prava mera između toga kako njima dozirano dati je vrlo vrlo tanka linija i zbog toga se vraćamo. Znate šta je još zanimljivo. Zašto su klupe uvedene u škole? Zato što je u stvari morao da se nađe način da deca sede mirno, jer deca po prirodi ne žele da sede mirno. Recimo u Montestori učionicama je dozvoljeno da se deca šetaju kroz prostor. Svi misle tamo je neko divljanje. Ne, oni normalno šetaju zato što im je omogućeno da šetaju, komuniciraju i rade. Rade to funkcionalno učenje što u stvari nama najviše treba. Kada sam ja počinjala da se bavim marketingom Facebook nije postojao. Sada čitave agencije su digitalne agencije. Sada zamislite šta će raditi Vaši sinovi moj sin i moj sin za 20 godina na tržištu rada. Nešto što mi nemamo pojma, možda uopšte sada kako se zove i da ne postoji u ovom trenutku ili će neka zanimanja koja su pala u zaborav ponovo postati. Kažu veštačka inteligencije će najteže zameniti upravo to, odgoj deteta će biti najteže da zameni zato što ta interakcija u stvari.
Dejan Pataki: Sama činjenica da koriste reč “zameni me” me dovoljno plaši, ali dobro.
Tijana Adamov Ignjatović: Ali da opet ne odemo predaleko, da damo taj jedan kontekst o čemu mi pričamo. Mi pričamo o nečemu što je sada javna tajna, da škola više ne prati ono što se u realnosti dešava. Da deca imaju drugačiju pažnju, da i mi njih sve teramo da uče, a da oni ne mogu to da isprate. Znači, klupe su smišljene da bi deca mirno sedela. Ja nemam ništa protiv, ali recimo, ja se tako našlim pa kažem moja baka ona je, recimo, živelo 93 godine. Ona je imala fizičku aktivnost tako što se kretala, znači imala je neku svrsishodnu fizičku aktivnost. Mi opet danas paradoksalno radimo na tome, sedimo puno, vezani smo za računar, za tehnologiju, onda idemo u teretanu da trčimo. To je ono što je paradoks savremenog doba, što možemo da kažemo hajde da prošetamo do posla, da odemo biciklom ili tako. To su znači sad sve te teme. U suštini nas vraća na taj izvor, a to je da je dete zapravo, kaže, dete je i nada i obećanje za čovečanstvo. To kaže Marija Montesori. Jako lepa rečenica. Jedna od stvari koje su iz Montesorija, a imaju veze i sa Vašim poslovnim background-om i mojim poslom, a to je kreativnost. I u definicijama i u stvarima koje se spominju kroz rad Montesorija, odnosno celog tog koncepta je podsticanje kreativnosti kod dece i motivacija da budu kreativni. Možda je to spona između Vašeg prethodnog posla i okupacije ovog sada.
Dejan Pataki: Pa ja u stvari mislim da je najjača spona upravo to kako da promenimo svet nabolje koristeći snagu komunikacija, a ovaj kontekst kreativnosti Montesori zapravo uči decu kako da uče, odnosno prepoznaje da kod deteta postoji ta prirodna potreba za učenjem i postoji znatiželja. Mi smo nekako, kako da ih zainteresujemo sad kad su oni tinejdžeri? Isto ja volim taj primer: “Zašto nećeš da raskloniš ono za sobom, stvari sa stola posle večere”.
Tijana Adamov Ignjatović: Zato što kad je bio mali, imao dve godine i kad je krenuo da uzme tanjir da ga skloni sa stola mi smo mu rekli- ne možeš, razbićeš. Montesori u stvari kaže hajde da posmatramo, da pustimo tu samostalnost. Zašto? Zato što je samostalnost osnova za samopouzdanje, a kreativnost je jedna percepcija za Montesori, ali u suštini Montesori kaže da svako od nas ima svoj jedinstveni. IOP se koristi za decu koja imaju posebne potrebe, a u Montesori metodi svako dete ima IOP. Postoje određene stvari koje su očekivane da će u ovom periodu da se jave, ali u suštini, svako dete ima svoj unutrašnji plan i program, razvoj. Koje ćete vi smisleno mesto zauzeti? Zapravo, ako svako od nas nađe to smisleno mesto, neki smislen doprinos koji daje zajednici i društvu, takav čovek je i mnogo zadovoljni, bolji je i muž, i zaposleni, i šef. Jednostavno, ako se vratimo na taj početak i ako deci omogućimo kada kažemo kreativnost, to ne znači da radiš sve šta hoćeš. Upravo znači sloboda uz odgovornost. Čini slobodu da pratim svoje interesovanje do one granice dok ne ugrožavam slobodu drugoga, a kreativnost razvijam tako što u stvari na tom čulnom nivou upijam svet oko sebe i tako zapravo povezujem stvari. Recimo imate globus. Deca pipajući koji je hrapav tamo gde je zemlja, a tamo gde je voda gladak dožive na jednom čulnom nivou nešto što će posle biti teren i da bubače, da se tako izrazimo. Ja, recimo, nikad nisam. Otac mi je predavao istoriju. Ja sam sve to zaboravila. Javno kažem, ali zašto? Kada vi u stvari pratite svoja interesovanja. Zamislite imate projekt. Evo imate tinejdžera, 5. razred i onda kažete ovako – ti možeš da istražuješ kroz ono što te zanima. Vi znate da recimo neki popularni biznismeni su probili Montesori alumni. DŽef Bezos čak sad finansira poput Montesori kindergarten, jer je i on imao iskustva pa onda ima Lari Pejdž.
Kada pogledate malo bolje, u pa ovo su kao ljudi koji sada zaista imaju neke zanimljive ideje. Recimo mama Ilona Maska koja kaže, ja sam ih puštala da se igraju šta oni hoće. Nisam došla i nametala, samo sam ih puštao. E to je kreativnost, kreativnost nije samo ja sam nacrtao. Kreativno znači da moj um je otvoren danas da istražuje i da povezuje, to je kretivnost. Ja sam imala priliku da čak učim i eto to mi omogućio što sam radila sa Sakijem i da naučim i od profesora Debona. Nažalost, preminuo je nedavno o recimo tehnikama 6 šešira za razmišljanje i lateralno mišljenje. To je sve što vas uči zapravo kako da razmišljate da povezujete stvari, dajete novu vrednost. E to je kreativnost. U Montesori pedagogiji deca usvajaju apstraktne matematičke koncepte u predškolskom uzrastu sa lakoćom. Zašto? Zato što oni imaju kocku trinoma binoma i onda oni bukvalno pipajući tamo neke kockice uče u stvari formule. To je neverovatno, a u stvari kada dođe u školu neki senzitivni period za slova, za učenje jezika. Za pisanje već prođu. Da oni u stvari kada njih zanima, kažemo ne, vi ste još mali. Onda dođu u školu, onda im te stvari predstavljju manje zanimljivo. Tada ih više zanimaju neke druge stvari, ali hajde opet da ne idem predaleko, nego da se vratim u kreativnost, glavna stvar koju sam naučila jeste da ideje mogu da promene svet na bolje. I da bismo u stvari uštedeli klijentima novac…
Sećam se da sam se tako za jednog klijenta kozmetičku kompaniju došla i rekla: Saki, imam super ideju. Mi ćemo da zasadimo park. On me ovako pogledao i rekao: Ok, Tijanice, Do it! Kasnije su neki isto koristi tu ideju. Znači nemamo ono 1 000 000 evra budžet da emitujemo u prajmtajm televiziji. Mi moramo i to da pomenemo. Pažnja je redak resurs, ali mediji nisu izgubili na svojoj važnosti. Naprotiv, dobili su. Demokratizacija medija je omogućila da svi sada možemo u javnom prostoru iznositi svoje stavove, ali to je donelo s druge strane, opet taj jedan overload. Sada malo skačem na jednu drugu temu, ali opet je povezana. Mi sada, evo Vi i ja izgovaramo određena mišljenja i stavove u javnom prostoru i neko će proceniti da li to ima nekog smisla i vrednosti za njega, ali mi bez onih masovnih medija da kažem i nečega što je glavni tok informacije ne možemo da plasiramo nešto što je potrebno da dođe do najvećeg auditorijuma.
Dejan Pataki: Još uvek?
Tijana Adamov Ignjatović: Još uvek ne može, ali se desila ta demokratizacija medija i desilo se to da smo pomerili to težište i da su i klasični mediji krenuli da se zapravo sve više nekim drugim formama obraćaju svojoj publici.
Dejan Pataki: Jedan od načina je da se ovi kanali – digitalni, lični i društvene mreže, postali je inicijator da se domogne do nekih mas medija. I prosto kada sam na, malo pre spomenutoj, konferenciji zamolio ljude da svi koji su dotaknuti, tangirani temom retkih bolesti za raznorazne perspektive, mislim da imaju obavezu da prosto komuniciraju te vrednosti, te probleme ili da predlažu rešenja, jer i to je način da se neke stvari dešavaju. Čak u stari gošća koja je bilo u prvoj epizodi je ispričala deo svoje priče, a to je da je svojim kanalima društvenih mreža i reputacijom koju ima podstakla da onda preuzmu mas mediji, a onda da reši problem za 7 dana. To je bilo da se postavi rampa da dete možda krenu 1. razred Osnovne škole. I zato je ta snaga komunikacije ideje, ovo o čemu pričate jako važna i o takvim stvarima treba pričati. U ovom delu kada smo se spremali, svedoci smo da više puta godišnje se skupljaju određena finansijska sredstva za lečenje dece u inostranstvu koji je, između ostalog, omogućilo Zojin zakon jer to Zojin zakon radi, prevashodno to da se lakše dolazi do dijagnoze, a onda s druge strane možemo i treba da pričamo o prevenciji, gde se kroz skrining neke stvari mogu prepoznati u ranoj fazi i izlečiti, ne samo zalečiti, nego izlečiti i da je to prostor koji mi koji se bavimo komunikacijom treba da osvojimo. I da o tome govorimo i da se o tome čuje. I čak kada smo prošle godine najavljivali konferenciju “Baza retkih bolesti” u Novom Sadu i da smo plasirali medijima i bilo je i političara i svega ostalog. I nemamo nikakav odziv. E onda smo poslali sledeći poziv za medije. Isto se ne dešava ništa. Onda smo artikulisali. Samo smo spomenuli ovo o čemu sada govorim, a to je ako ne želimo da decu lečimo SMS-ovima, onda je to prevencija skrining i kako smo poslali, u roku od 6 minuta mi je stigla prva notifikacije da su mediji preuzeli. I to je ustari, snaga komunikacije i treba je primenjivati i treba koristi veštine koje znamo. Imam jedno pitanje za vas još, a to je: Pošto nam se podkast zove “Rare and Share” i onda kao i svaki podkast, moramo da imamo neko ponavljajuće pitanje. Moramo da imamo neki koncept. Koje su to teme koje su retke, a Vi smatrate da ih treba češće imati, da se više o tome priča. Koje su to teme koje su retke, a trebalo bi da ih ima više?
Tijana Adamov Ignjatović: Ja moram da se vratim na ovo o čemu ja smatram da treba da se priča, ali to je zapravo da se pokrene istraživanje detinjstva, odnosno da treba više da razumemo šta se dešava i kako dete uči u prve tri godine. Da li je ta tema retka? Po mom mišljenju jeste retka zato što se o njoj skoro pa uopšte i ne piše. Vi ste pomenuli tu kampanju i ja sam imala prilike sa UNICEF-om da razgovaram o toj kampanji. Ona jeste relevantna, ali nije dovela do tog impakta. Da se opet malo naslonimo na ovaj diskurs koji smo imali je da, šta znači je u stvari influensing. Znači da vi potaknete nekoga da uradi nešto. Takođe kontekst je da ljudi reaguju na negativne vesti. To je, takođe, kaže, evolutivna osobina našeg mozga. Nije slučajno i ne treba ni da krivimo medije što prenose loše vesti zato što mi reagujemo jer je to ono, zaigralo je pred mojim vratima, da se i meni to ne desi. Zato reagujujemo na negativne vesti. Zbog toga bih ja kada bih imala sada priliku da budem vrhovni urednik toga o čemu se priča rekla ja smatram da treba da pričamo o tome kako da proniknemo u taj ključ progresa čovečanstva zato što smatram da smo stvarno kao vrsta nekako prosto dozvolili neke bezveze stvari. Da možemo da živimo lepše, bolje i da nekako više cenimo da u tom nekom kosmosu postoji neka lepa plava planeta na koju smo mi sticajem nekih okolnosti nastali i razvili se i zauzeli tu prvu poziciju.
Dejan Pataki: Da li nam je nešto promaklo?
Tijana Adamov Ignjatović: Mislim imali bismo šta još da kažemo, ali ovaj možemo da ostavimo i za neki sledeći put.
Dejan Pataki: Taman kada se završi ovaj ciklus nagrada, onda se pred Novu godinu analiziramo kako je to sve prošlo. Je l može tako?
Tijana Adamov Ignjatović: Može tako i taman možemo da pozovemo, 20. septembar je otvaranje konkursa za “Kampanju sa svrhom” pa pozivam sve kompanije i medije i digitalne agencije da prijave svoje društveno odgovorne kampanje i osvaje titulu “Kampanja sa svrhom”. Najbolje društveno odgovorne kampanje u Srbiji.
Dejan Pataki: A ako se bude gledalo posle 20. septembra, i posle decembra pratite šta rade “Žute patalone”. Biće mnogo toga zanimljivog.
Tijana Adamov Ignjatović: Hvala puno na pozivu. Meni je bilo veliko zadovoljstvo i mislim da bismo mogli još da pričamo, ali kao što smo rekli ostavićemo nešto i za sledeći put.
Dejan Pataki: Hvala lepo, a vama ostaje samo da podelite ovu priču.
