Transkript
Priče sa planete Nurdor
Joland Korora: Ćao Dejane, rođeni istog dana.
Dejan Pataki: E sad si mi pokvarila najavu, ali ajde nema veze, hteo sam da kažem da sam skoro imao tremu, skoro, ali ipak je nemam za tvoje gostovanje, i da te jako cenim zbog svega što radiš i da znam da imaš super odnos sa novinarima, sa medijima i da je jako važno da sve to što ti radiš da se isprati. I da ću da te najavim, Jolanda koja je rođena isti dan isti mesec, ovaj, kad i ja, ti si mi sad pokvarila tu najavu.
Joland Korora: Ovaj, pa ja sam uglavnom tu da pokvarim, ovaj, ali, slušaoci, gledaoci, naravno, interesantno je da znaju da smo rođeni istog dana i da sam nekako posebno osetljiva prema tebi, al zaista, odma su sve, sve maske su pale, odmah, kad sam videla da si rođen 19.09. ne iste godine ali istog dana, tako da mi je bilo jasno sa kim imam posla, sa kim pričam i koju emociju nosiš, iako to i po tebi i po meni ljudi možda drugačije percipiraju, ali mi koliko god bili ovako veseli, pozitivni i sve ostalo, nosimo svoje borbe, samo drugačije ih iskazujemo. I zato sam baš osetljiva, ovaj, i nežna prema tebi i nadam se da ću takva biti i večeras, tako ponašati. Da će biti potpuno normalna neka, znam da iskočim iz tog kalupa, ali šta da radim, posle toliko godina i ovaj, života i nekog iskustva, nije ni čudo.
Dejan Pataki: Da te pitam odmah, što bi se reklo pravo u glavu. A šta tebi sve ovo treba? I ajde, šta tebe pokreće i danas, šta tebe pokreće i danas i ako misliš da možda zloupotrebljavam ova pitanja, sam sebi nešto, odgovor je da. Šta te pokreće? Šta te vozi danas?
Joland Korora: Puno ćemo puta, ovaj u toku ove komunikacije se preplitati ti i ja, ja možda sebe gledati u tebi a ti u meni. Interesantno veče je ovo, u svakom slučaju i jedno preko puta drugog sa sve crnim naočarima, ja moram da stavim i ja moje. Ovako. I dobro pitanje, na koje, pravo da ti kažem 19 godina sam na dečjoj onkologiji, punih 19 godina je bilo 30. oktobra, znači što bi rekli stari gazim 20. Dve decenije, i svakoga dana, znači ja nemam ni Novu godinu ni Božić niti bilo koji praznik, da se ja bar jednom u toku dana ne upletem, jače, manje, slabije u dečju onkologiju, bilo to neki problem, bilo to neka priča, bilo to neko gostovanje, neka akcija, neka borba, znači 20. godina. Zaista puno, moram da ti priznam, osećam u zadnje vreme da je, jeste, i da radiš poso neki najlagodniji u nekoj firmi, posle 19 godina istog posla dođe do prezasićenja. Nisam došla do tačke prezasićenja u Nurdoru, zato što je tako ogromna i jaka energija i tako me nosi ova priča, samo što osećam da sam starija i da sam, da se brže umorim, to osećam ali to je verovatno sad deo, fiziologija već i krštenica jer ne mogu da zatvaram oči na to, ovaj, ali me nosi kao prvog dana, znači nema nikakve razlike od entuzijazma, od želje da promenimo neke stvari od volje kao tog oktobra 2003. godine kada se moje dete razbolelo od raka. I sada decembra 2022, kada to moje isto dete sada ima 22. godine, tada je imalo 3 godine, i ovaj, drži me, drži me i dalje ta neka priča, ta Nurdor porodica, Nurdor princip, Nurdor planeta, svakako je nazivam, ovaj, ta moja vojska koja, koja ratuje ljubavlju i zagrljajima, a da ne budem patetična, zaista je tako, pri tome kada treba vrlo smo, ovaj, jaki i snažni ali, Nurdor je jedino mesto ustvari. Zašto je meni Nurdor toliko definitivno osvestila sam, Nurdor je jedino mesto gde nema interesa.
Možda ćeš sad početi da razmišljaš u tom smeru, sve ostalo, kad izađem na ulicu, na posao, na gde god, bilo koja kombinacija i rekombinacija se svodi na trebam ti i trebaš mi. Samo kad uđem u svet, na planetu Nurdor, ali samo tamo nema. I u primarnim porodicama, mislim da svugde ima taj deo nekog, ne koristoljublja ali da ti neko treba zbog nečeg , ovaj, i to je nešto što sam osvestila, i to je nešto što uživam i gde u Nurdoru nema uopšte borbe za prevlašću, nema borbe za, nema sujete ustvari, nema sujete, sad sam opsovala ali, trudiću se da ne psujem, ali zaista nema sujete, znači tamo smo svi sa istim ciljem, tamo nisam plaćena nikad, jednim jedinim dinarom svih ovih godina, tako da nemam ni sʼ te strane materijalne da se borim za veću platu da budem nezadovoljna što mi je mala plata, znači nemam, to je što je. I baš upravo u tome što je to to, da je to moj lični izbor, i da je to jedino mesto gde je čista iskrena emocija, i gde je zagrljaj zaista zagrljaj, i gde znam da niko od nas nije tu da bi, ovaj dobio nešto ili postigo nešto nego da smo svi tu sa jednim ciljem, a to je naša misija da poboljšamo uslove i kvalitet lečenja naše dece u našoj zemlji Srbiji, i da više nikad nijedno dete ne ode u inostranstvo na lečenje. Da obezbedimo ovde uslove takve kakvi postoje u inostranstvu. Tako da, sad sam ti dala odgovor i ima par godina da sam ga osvestila, jer često me novinari pitaju, odakle ti snaga, odakle energija, odakle sve to. Definitivno i jeste da sam rođena s tom energijom i da je to, ovaj, moja mama Zorka, mene rodila upravo takvu sa sve kombinacijom Bosansko-Mađarskom, gde je ta kombinacija genetsjka uslovila upravo ovo čudo, nekad me zovu ti si čudo, ovaj, koje ni sa 53 godine ne odustaje i koje gazi kao da ima 23 a ne 53, ali ovaj, to je ta priča i to je to objašnjenje, jedino što kažem ti, osetim da taj teret koji je sada već stvarno ogroman jer kako sam postajala, ne poznatija, nego prepoznatija
Dejan Pataki: Vidljivija…
Joland Korora: Vidljivija, tako mi se uvećavao i uvećavali mi se pozivi i molbe, vapaji ljudi koji nisu u okviru dečje onkologije da imaju problem, nego imaju problem drugačije prirode, negde sam postala brend i prepoznatljiva u smislu da mogu, a znam da slušam ljude, to jeste talenat. Da ih slušam i ovaj, da ih razumem, imam tu empatiju stvarno, i tako da sada mi se ti ljudi javljaju i zbog nekih skroz desetih svojih problema i onda nekad, ovaj osetim, evo danas su mi se javili za transplataciju jetre jednom detetu, nije onkološki slučaj. Transplatacija jetre dečak od 5 godina, za Bergam, za Italiju, nisam mogla, ja sam rekla ne mogu da bijem sve bitke ali veruj mi da sam krenula da pomognem tom detetu. To je trenutak, znači to je neverovatno nešto, prođe mi kroz glavu, ne ne mogu, ne mogu više da nosim sve to, ali, uopšte bez razmišljanja sam okrenula telefon i razmišljala munjevito kako da, samo sam razmišljala o tim roditeljima, mi paćeni roditelji smo u stvari kada nam se dete razboli stvarno paćenici, a to je dete koje ima samo 5 godina, kome je potrebna transplatacija jetre da bi živeo, ovaj, eto to je situacija od danas, eto to mi je palo na pamet. A svaki dan postoji tako nešto.
Dejan Pataki: To je tvoj život, ti takvih priča imaš bezbroj.
Joland Korora: Bezbroj, zaista, od situacija da me ljudi zovu da ne mogu na tom groblju da sahrane svoju rođaku i ja izguram to da ženu koju nikada nisam ni poznavala ni upoznala, da je sahranim baš na groblju na koje su oni želeli iako tamo nije postojalo nijedno više slobodno grobno mesto. To se desilo pre tri godine, nema ni tri, i sad u toku korone, ovaj, do ljudi koji me zovu da im pomognem da uvezu, prvo sam mislila da je nilski konj u pitanju, da, da, neverovatno, ali nije nilski konj nego je neka retka vrsta ribe, alopagos neki, ne znam sad, nisam uopšte znala o čemu ćemo pričati ali, ovaj, to je bilo nadrealno kad me je nazvala moja prijateljica i rekla samo ti možeš da nam pomogneš da uvezemo, kao nilskog konja. Pa kako ja mogu da uvezem nilskog konja ljudi moji, kaže ona to je zabranjeno da se uvozi ali ti to možeš. Dakle, kako mene ljudi vide ustvari, vide me zaista kao nekog ko može da sruši planinu i da zaista uveze nilskog konja. Ja da sam se zainatila…
Dejan Pataki: Taj nilski konj bi bio ovde…
Joland Korora: Bio bi ovde.
Dejan Pataki: Ja slušam, sad ono, malo je skretanje sa teme, ja slušam podcaste koji se odnose na on na Biznis priče, Pojačalo i tamo su uspešni poslovni ljudi, volim to da slušam, i onda sam se pitao, ok ti si sad ovde, i koja je zajednička crta između tih ljudi, i znam da nećeš pogrešno razumeti, vas? Možda nas. I ustvari to je ono kao, to su neki likovi, koji menjaju trenutno stanje, ne zadovoljavaju se onim što je trenutno, e sad dal je to količina para, uspešnost poslova ili obim biznisa, manje važno, i sa druge strane je, ovo o čemu sad ti i ja pričamo. S tim što tamo scenario ako ne uspeš si bankrotira ili zatvori ili već nešto, a s ove strane kada ova priča postane neuspešna, onda su epilozi mnogo tragičniji.
Joland Korora: Tako je, tamo je materija, a ovde sve drugo, ovde je duša ovde je emocija ovde je sve drugo, ali da. Imala sam priliku da mi prijatelji kažu , pošto živim vrlo skromno, ovaj, ali ok, meni je to super, ja sad, stići ću verovatno u seknd hend. Kad završimo emisiju, ovde u Jevrejskoj i da sebe obradujem, znači subotom obavezno na najlonu, na buvljecima i tako, hoću da ti kažem ovaj da su mi ljudi moji prijatelji rekli da si toliku energiju koju si dala i uložila u Nurdor uložila u privatni biznis ili u svoj neki porodični, kao gde bi ti bio kraj. Da. To zavisi od nas kao ljudi, od našeg bića od naše suštine. Kažem ti ja sam srećna sa malim stvarima i ovaj ta moja duša je stalno puna te ljubavi koju dajem i koju dobijam u ogromnim količinama. To je sad već ogroman broj ljudi, odnosno dece, koji su sada mladi ljudi koji imaju 20, 25 godina, to su deca, mladi ljudi koji su bili deca kada su se lečili, oni mene zovu kevo. Ja kažej ja sam rodila jedno dete biološki, ja sam roditelj jednog deteta,ali ta količina ljubavi, još ja takva kakva jesam, potpuno spontana i potpuno drugačija sa njima pričam otvoreno o svemu, to što ja dobijam od njih i na kampovima i ovako kad se sretnemo to je neverovatno. Njihove poruke koje mi, ovaj, pošalju, njihova ovaj ljubav, i sad ti imaš mogućnost, ne da biraš, život je izabrao mene, nisam ja birala, ali ovaj, al ipak mogla sam da biram i da kažem ne, kao što 95% roditelja neće da se bavi sa ovim, neće uopšte ljudi da se bave teškim pričama i teškim temama, beže od toga, ali ako svi odemo ko će ostati, što bi reko Šerbedžija, ako svi odemo i napustimo ovu obalu i ovo ostrvo i ovu planetu, ko će, i ja sad razmišljam trebalo bi da povlačim ručnu, trebalo bi polako, zaista je puno, preliva se čaša, ali, ovaj, ali onda kada znaš da nema koga onda guraš dalje, istim intenzitetom kao prvog dana jer ne možeš da ostaviš to, ne možeš da ne pružiš podršku, ovaj, roditelju koji je danas čuo za dijagnozu i koji je došo do mog telefona i želi samo mene da čuje, da vidi, to su ti najteži trenuci za mene lično gde razgovori sa njima traju i po nekoliko sati. Pri tome ja nisam edukovana, ja nikada nisam imala, sad možda skrećem sa primarne teme, ali nikada nisam imala psihologa.
Dejan Pataki: Ne skrećeš sa teme, tema o kojoj sada pričamo, i ti si to rekla u jednom podcastu kod moje zemljakinje Sandre Zekić i to me iznenađuje zato što sam o psihološkom aspektu u trenutku kad sam te upoznao, to je bila neka akcija ekipe čepam osmeha, bili smo na štrandu i ti si mi dala potpuno novu dimenziju svega toga. Mi smo se tada, bili smo pri kraju lečenja sa Viktorom, a posle ću ti reći kako sam saznao za Nurdor, i ti si mi otvorila tu temu koja se zove psihološka podrška ajde da je tako nazovemo, koja je ustvari ne smem da kažem jednako važna, ali izuzetno važna. Imam utisak, to sam pitao i Vukašina ovde, spominjali smo ga pre nego što smo seli, koliko se tome daje na značaj i koliko se to društvo prepoznaje ovde. E sad ti očigledno imaš dar, to je dar, to ne može da se zove drugačije, ili prokletstvo, ali to je jako, ajde samo da ti kažem kako sam saznao za Nurdor, to mi je ovaj. Ja sam radio u marketinškoj agenciji u Novom Sadu, i dolazi kolega i kaže ej zamolila je koleginica od moje žene iz suda, ne sećam se imena žene, da pomognemo jednom udruženju koje se zove Nurdor. I ja kažem mislim, 2016. godine imamo dvoje dece Viktora oko godinu dana, i mislimo da je sve ok, samo ne može nešto da spava hvata se za glavu, onako glasno plače pred spavanje. Ja kažem čekaj kao Nurdor, kakvo je to ime. Kao neki Mordor. Manje od godinu dana, kad sam skupio hrabrost da u guglu upišem ime Histiocitoza Langehertovih ćelija, ja jedini tekst na Srpskom sam našao na sajtu Nurdora. Bukvalno, nije ni wikepedia imala. E tako sam saznao
Joland Korora: I tada se uvrne sve.
Dejan Pataki: Uvrne se sve i zato je jedna od stvari zvog kojih radim ovo je, kada tog nekog zviznu tako neke stvari, da dođe do nekih informaciija, koje su pod jedan medicinski opravdane i relevantne, i ja u taj deo ne smem da se mešam jer nisam doktor, ali da čuje, snagu i volju, priče poput tvoje, poput priče Ivane Badnjarević koju planiramo, Bojane Mirosavljević, roditelja dece sa Hondroplazijom koje su bile ovde. Da koliko god je to teško, koliko god da je to ludo i ono sve, poricanje, bes i sve ostalo, da se čuju ovakve priče, jer to je , ja samm video i shvatio da je nama to nedostajalo. Majke mi, znači tačno se sećam čak sam se trudio da ne zapamtim ime Nurdor jer je meni, moja asocijacija bila nešto, još mi je drugar rekao to je nacionalno udruženje, to su kao roditelji dece obolele od raka, ja kao…Kao što sam rekao i Vukašinu logično mi je da nije to tema, mislim, ali bilo mi je kao, pošto si ti rekla da nećeš opsovati, ja ću reći fak…I bilo je kao čekaj to postoji, ali tačno se sećam scene, znam da je spavao, da je bio mrak da sam skupio hrabrost i da sam našao tekst, prvo kad sam napisao nema uopšte teksta na Srpskom. I otvorim i vidim gore Nurdor, i samo ono kao…
Joland Korora: To su oni, da, to su oni od kojih sam možda davno onako podsvesno ustvari, podsvesno bežimo svi, pa mislim ja sam bežala od, godinama od crne garderobe, i uopšte nisam ukapirala, odjednom shvatim sve mi je u ormaru belo, ustvari ja bežim podsvesno i tad klikne mi da ja se bojim smrti svoga deteta, to je opsesija jedna, koja me godinama prati, jer si na ivici godinama dal će dete ostati živo ili ne i onda, da jao kao sve belo, ja bežim od crne boje ustvari, kao se podsvest i kolko se ti tu koprcaš i boriš sa mnogim demonima u tim trenucima, a ovaj, zamisli kako je meni 2003. kad se moj Matija lečio, Nurdor je tada u decembru 2003. registrovan, ali Nurdor je tek 2008. krenuo nekom uzlaznom putanjom. Koliko je važna ta podrška, ovo što kažeš, koliko je važno to da neko ko je išao tvojim cipelama što kažeš i neko ko, jedino te on razume u tim trenucima. Divno je porodica, brat, sestra, roditelji, sve to, kumovi, ali niko u tom trenutku ne može da te razume, nego onaj ko je prošao tu muku, tako da je kardinalno važna stvar, mi roditelji pomagači kako nas zovu, ovaj, psiholozi naši, mi smo roditelji pomagači koji pomažemo roditeljima koji se sad suočavaju sa dijagnozom maligniteta svoje dece, samo što kažem kad bi mogla.
Ja sad postavljam pitanje umesto tebe, ali i pitanje i odgovor, kad bi mogla da vratim, šta bi promenila. jedina stvar koju bi, znači sve bi isto, to sam takva sam sve bi isto, sve što smo uspeli i ja lično pričam sad o sebi, jeste bilo na tvrdoglavost, na ludilo na upornost, jedno ogromno i tako dalje, sve, ali promenila bi tu psihološku podršku, niko nije imao da mi kaže, da nama kaže da, to sad se puno priča o tom burnautu, o tom sagorevanju, o tome, mi smo tu ušli, ja sam tu ušla srcem i dušom, uletela u okean, i ja plivam i dan danas, okeanom, znači baš slikovito, sad evo slikovito, ja sam u jednom velikom okeanu, sa talasima, i ja se borim i plivam. Sama. Sa mojom vojskom i sa mojim Nurdorom i volonterima i zaposlenima u Nurdoru. Ali to je, jako mi je žao, što niko me nije naučio alatima, tako to psiholozi zovu, alati i mehanizmi, da se ja zaštitim. A ne ja dođem sad u situaciju, da posle ne znam izvesnog perioda pričanja sa tobom ili sa nekim, kad nešto mi prezubi i kad iz ko zna kojih razloga krenem psihosomatski da odreagujem i da mi krene gušenje.
Zato što nisam, ne štedela sebe, manje više nisam štedela, nego što me niko nije naučio alatima, i ja i sad pričam sa roditeljima koji su danas saznali dijagnozu po dva tri sata, zamisli molim te to moje iznurivanje, mentalno i emotivno, iznova i iznova, znači ja iznova čupam sebi kao mazohista, ovaj, a niko me nije naučio kako da se zaštitim. Tako da sad prvi put posle 19 godina, moram ti se pohvaliti, e sad dal će imati efekta ili neće nisam krenula još, još nemam psihologa, nisam ga nikad ni imala, ali sada smo prvi put pričali da nam je potrebna sada već psihološka podrška.
E sad koliko će meni zančiti, pošto se moji psiholozi samnom zezaju, kaže Joja slabo, Joja mene zovu u Nurdoru, Joji slabo možemo i nas troje četvoro da pomgnemo, pošto imam to moje neko ludilo i vole oni baš to moje ludilo, ali ovaj, kažem ti prvi put da pričamo o tome, ali sad bez šale, razmišljam, neće biti na odmet ali da li ću uspeti da, pa ne može ono što je potrošeno da se to…
Dejan Pataki: Kreni od broja 19, kreni sada, nećemo sad od horoskopu ali to je sudbina, malopre si pričala da imaš tu kombinaciju hercegovačko-mađarsku, sad mi je lakše ja imam ličko-mađarsku.
Joland Korora: Bosansko-mađarsku
Dejan Pataki: Ja imam ličko-mađarsku tako da ne skrenemo previše sa teme ali samo da dam i taj kontekst
Joland Korora: Tako je vrlo slično, mnoge paralele smo ti i ja..
Dejan Pataki: Izgleda tako da 19 kreni do kraja godine. Jel inače taj burnaut, tako mi se zvala, nije bila dijagnoza, ali je bilo to kada smo čekali rezultate pregleda, žena sa kojom sam razgovarao, bila je sjajna, rekla je da je to emotional, emotivni burnaut, i da je to bukavlno sagoreva, ja sad nisam znao šta da očekujem, ona je rekla ovo sve ako se izdešavalo, a to si rekao da jeste, znači samo probaj da se sabereš i ostale stvari i mislim da me to promenilo.
Joland Korora: Da, pa znaš kako rastemo samo kroz muku, ja kažem, znaš šta, ja kažem. Prezahvalna sam na svemu u životi što me zadesilo. Pre 19 godina da mi je neko reko da ću sresti, upoznati kroz ovu muku najbolje ljude prijatelje i tako dalje ja bih ga zadavila, ali ja sad kad podvučem crtu, posle jednog velikog iskustva, i jednog ozbiljnog broja godina, mogu da kažem da rasla sam i menjala sam se, ovaj, zahvaljujući tome što sam morala da izađem iz zone konfora, što sam morala da se borim i mi rastemo i menjamo se samo kad nama je teško. Kad nam je dobro sve imamo poso, kad imamo pare, kad imamo zdravlje, kad imamo sve to što se kao podrazumeva, a ustvari se ništa ne podrazumeva. Jer upravo se moram vratiti i napraviti jednu digresiju na to što si ti kao Nurdor pa razmišljao ko, moram i ja da stavim giore naočare kao i ti, ovaj, dešava se već nekoliko puta, da ljudi koji su nam došli na porimet u Nurdor, da pomognu ili tako da se posle par godina njihovo dete razboli od raka. Između ostalog jedan poznati, ja zaista neću imena, zato što je to ostalo onako sakriveno, zato što je to njihov izbor, beš poznati Beogradski glumac, jako, njegovo dete iz drugog braka, on se nama redovno odazivao na sve naše akcije Nurdor u Beogradu, pričam sada za Beograd, redovno se odazivao na sve akcije i ono na keca odmah tu je za sve što treba, da bi posle dve – tri godine ili pre jedno 4 godine, sad mogu, neposredno pred koronu, zakucao na vrata u Nurdoru, došao kao roditelj, znači ne ni kao vrhunski, parekselans naš Srpski glumac, ni kao neko ko je poznat ni kao neko ko je nama pomagao, ne. Došao je na vrata Nurdora kao roditelj koji je juče saznao dijagnozu, da mu dete, ovaj ima rak.
Onda ljudi koji su nam donirali tako neke stvari, neke, jedan od gradonačelnika, ovaj, od koga sam ja tražila pomoć i podršku, pre puno godina, nisam je dobila zato što on to, čak nisam ni stigla do njega, do njegovoih saradnika da bi opet pre jedno šest ili sedam godina, na žalost veliku ali opet na sreću dete je dobro, sin od tog bivšeg gradonačelnika se takođe razboleo od raka. Mene tako to trgne, kao što je tebe Nurdor trgo, mene je to tako trgnulo, zato što, to da ja sam tamo nake 2008-2009, ovaj, tražila, tada sam bila samo jedna mala mama, ovaj, i sad sam isto to, samo što sam sad pod ovim reflektorima, a prošlo je puno godina, pa me sad ljudi poznaju i znaju. A sam put dolaska do ove pozicije na kojoj sam sada, do prepoznatljivosti, svega je bilo zaista i put je, neko to možda misli sad, koliko me ima u medijima, koliko me ne znam, dobila nagradu, pa koliko sad ovo pa ono, a ustvari niko ne zna, ali biće knjiga, želim da je napišem, i moram je napisati. Tako i tu ćemo povući paralelu. Još jedna stvar koja je vrlo značajna, mora to da izađe iz mene, jer bilo bi zaista šteta ne prikazati upravo put, jer sreća je put. Ti kad kupiš ovu šolju više ti nije interesantna, samo razmišljanje i trud kako doći do novca ili kako doći do toga da, do tog cilja, tako da je, taj put ustvari, i treba biti svestan čitavog tog puta, a taj put znam ja i nekolicina ljudi oko mene. Sad samo se vidim ja negde na bini, to sad ljudi negde onako, što je kao vidljivo, a ustvari toliko je toga nedorečenog.
Dejan Pataki: Rekla si jednu stvar, a to je da te ustvari nevolja i okolnosti te pomere i ustvari pokažu za šta si sposoban. Ja imam zadovoljstvo da samnom sedi osoba koja je direktno odgovorna za jedno odeljenje odnosno za jednu bolncu. Znači to je, kako da kažem to je big dil.
Joland Korora: To je jako vidljivo. To je bolnica u Nišu. Dečje onkološko odeljenje u Nišu, u dvorištu kliničkog centra Niš, naš svetionik, tako smo ga nazvalii, mislim interno smo ga nazvali svetionik, ali zato što je on primer, da svetli dobro, da treba dobro buditi u ljudima, i da svi imamo dobro u sebi, znači ne postoji, i onaj najlošiji čovek i nejveći kriminalac i najveći ubica, u sebi ima dobro. Samo treba probuditi, i treba mu dati podršku, i buditi to. Taj svetionik ili ta bolnica je primer da svetli narednih, ne znam 100 godina, od mene više ni koščice neće biti, ovaj, a ta bolnica će da živi, da prima te male divne dušice. Primer da jedno udruženje, jedno malo udruženje može da sagradi bolnicu. Prvi put se desilo, ne samo u Srbiji nego u regionu, to je podatak koji je vrlo interesantan, znači čak ni Hrvatska ni Slovenija ni mnogo jače zemlje našem regionu u Evropskoj uniji. Pa čak ne ni Mađarska, ne, ne, mi smo to videli od Italijana ustvari, i to nam je bila,ali gde je Itallija, mislim Evropska unija, nivo, sve ostalo, mi smo to, isto uleteli u tu priču onako ovaj srcem, opet i s puno ludila mogu slobodno da kažem, hrabrost i ludilo je na tankoj liniji, to mogu da kažem za većinu tih naših nekih projekata koji su bili vrlo hrabri i ludi, na znam ni kako bih opisala ali sve za šta se uhvatimo, ne puštamo dok ne završimo, ovaj, opet kažem s puno emocija, energije i vremena. Tako da smo sagradili bolnicu u Nišu, ovaj, bez pomoći države, to čak ni posle evo 4 godine, ne mogu da ne kažem, i mislim da vrlo često ovaj, provociram, ali nije mi to namera uopšte, veruj mi, da provociram, jer ja ni posle 4 godine kad pričam o bolnici u Nišu obavezno provučem tu rečenicu mogla bih već da je zaboravim ali ne mogu da je zaboravim, obavezno provučem tu rečenicu, sagradili smo sa donatorima, Nurdor je sagradio sa donatorima, bez pomoći države. Već bi možda mogla da izbacim tu rečenicu, ali ne govorim je iz zle namere uopšte, nego je samo dajem kao primer, da to ne sme, i kao primer da se može.
Dejan Pataki: Ajde ja ovde često, čak sam i Vukašina spominjali smo ga danas, kako, pričam i sa većim brojem udruženja pacijenata i sa roditeljima, kako pazi da ti je neko rekao pre 19 godina, ono, ti ćeš sa svojim timom bolnicu sagraditi, kako da se pokrenu ljudi, imam, ne mogu sebi da objasnim, pričam sa roditeljima koji imeju decu koja imaju retke bolesti, koja negde nisu životno ugrožena, negde jesu manje više prosto, i nekad sam zapanjen nivoom pa ajde izgovoriću, apatičnosti, nepokretanja. Ti imaš primer, Matija je zdrav, super je sve i ti i dalje to voziš, zato sam te, i to je bilo prvo pitanje, kako ljude motivisati da učine dobro da pokrenu stvari da može da se uradi ne mora bolnica, ne mora svako da napravi bolnicu, ali može da se izbori za bolju terapiju, za bolje uslove, za da se izgradi prilaz, čitav niz tih stvari.
Joland Korora: Ma da očistiš oko svoje zgrade, razumeš, sneg sutra kad bude pao.
Dejan Pataki: Jel imaš ti ideju, ja sad bukvalno tako pitam, jel imaš recept kako, šta kažeš ljudima, pa oni stanu pa se razmisle, zamisle, ponavljam, ne moraju to da budu kolosalne stvari, da se promeni zakon, da se sagradi bolnica ili da se dovede nova terapija u Srbiju, ali kao čekajte toliko ima prostora ja mislim, evo Italija je primer, snaga udruženja pacijenata, snaga zajednice, ogromne stavri može da uradi.
Joland Korora: Mala grupa ljudi može da napravi, to je inače jedna od rečenica, citat je, mala grupa ljudi može da uradi velike stvari. U istoriji su samo male grupe to i radile i primer toga je i Nurdor. Kao jedna mala formacija, da kažem, jer nema nas zaista puno ali na edukaciji volontera imače sam vezana i za roditelje i za decu našu i za volontere i nekada sada već sa ovoliko iskustva nekada sam i ja njima motivacioni, ovaj, pokretač. Gledaju u mene zato što zanju kroz šta sam prošla, a želeli bi, upravo to što ti kažeš sad i oni su deo toga i stalno im govorim na edukaciji volontera koja je skoro isto bila pre mesec dana, govorim im vaš je izbor, ali znaš kako, po meni imaš dve grupe ljudi, samo dve grupe ljudi, one koji stalno kukaju i traže opravdanja u drugome, i oni koji ne kukaju nego od malih stvari krenu, kažem ti od svog dvorišta pa na dalje, da nešto urade, pri tome to nešto kad urade im se vraća kao fitbek, i da se oni dobro osećaju znači. Nema ogorčenja, činiti dobro drugome, i to kad sam osvestila je fenomenalno, ja čineći dobro drugome sam činila sama sebi. To je dvosmerno. Ja tebi pomognem, i ja se super osećam taj dan, mene to puni.
Da li je sad to već došlo do tog nivoa ja da kao neki adrenalinski sportovi da ja zavisim od toga, na dnevnom nivou, dal je to da uvezem nilskog konja ili da ne znam šta da uradim, ali ovaj , da na dnevnom nivou pomognem nekome ali zaista veruj mi, mi rastemo tako, znači mi pomažući drugima, i to ovim klincima, od 20 godina od 22-23 koji dođu na edukaciju volontera, kažem deco verujte mi da je tako bićete manje ogorčeni, bićete manje nestrećni, besni, svima nam je isto, živimo svi u ovom gradu i u ovoj državi, u ovom sistemu među ovim ljudima, u ovim političkim okolnostima, svi znači svi živimo isto. Sa određenim malim varijacijama ličnog dohodka.
Dejan Pataki: Koji nebitan postane vrlo brzo.
Joland Korora: Koji možeš lalko da potrošiš. Ako imaš već platu potrošiš i nju, ako imaš manju malo se stisneš. Znači svima nam je isto i sad samo zavisi u tome ja i ti da li ćeš ti sad biti da ti je uvek neko kriv ili ćeš ono kao nešto uraditi i dok to radiš nemaš ni vremena da se uopšte bavim, ovaj, nezadovoljstvom ili da se bavim šta je komšija utradio, da se znaš, nemam, jednostavno nemam, i to mi je super, jer ja da imam više vremena i ja bi zapadala možda u neke epozode nezadovoljstva ili depresije ili bilo čega drugog, ali da mi nije život nametnuo malignitet svoga deteta i ja sam sigurna da se ne bi zadovoljila samo porodivca, kuća, poso i tako dalje, nego da bi nešto radila, ali mislim da bi to bile osobe sa, mentalno nedovoljno razvijene ili već tako jer mislim da oni daju isto ogromnu količinu ljubavi kroz njihov najiskreniji zagrljaj koji postoji tako da. Bavila bi se, pomagala bi nekome, pa koja god to bila ovaj grupa ljudi ili Fruške gore ili životinje ili…
Dejan Pataki: Kada si malpopre pričala o tome šta ti, kako se osećaš u Nurdoru, da je tamo ta esencija čistoće emocija, pomislio sam, ali smo još nešto prokomentarisali a sad ne mogu, a to je, ja sam civilno služio civilno vojni rok u domu za decu ometenu u razvoju u Veterniku. Nisam ti to nikad rekao, da , proveo sam nekih 9 meseci tamo, i tamo sam video šta znači ta neiskvarena ljubav. Jer tu nema, iako postoji sujeta između njih, ona je toliko vidljiva da nije sakrivena i onda je to jedna iskrena ljubav. Ajde da se vratimo na ulogu Nurdora zato što ovo je jedan segment ali mislim da je jedan segment o kome se malo priča ili bar ja tako imam utisak a to je jel sarađujem i kažem i sa drugim udruženjima i vidim kolika je uloga Nurdora u donošenju novih medicinskih saznanja, dostignuća, terapija pa čak i onog dela koji se zove psihološke podrške. To je jako važan deo Nurdora, i mislim da se o tome, kako da kažem, bolnicu vidiš i ogromno je, roditeljsku kuću, kad se sredi vidiš. A koliko je važno, to što lekari sa ovih prostora imaju prilike da im se prenese znanje i skustvo, kolika je tu uloga Nurdora?
Joland Korora: Da, velika, ali težak teren. Zbog sujete doktora. Da, moram ovo da kažem jer zaista mi je mnogo sveže, trenutno je, da kažem aktuelno, onako imam gorak ukus u ustima od prošle nedelje, pretprošle. Mi imamo saradnju, Nurdor ima saradnju od 2008. godine sa udruženjem iz Bolonje, Ađeo prećerka se zove, i naša, desetine naše dece je transplantirano koštana srž mislim je od leukemije se lečilo u Bolonji i uspešno se izlečilo, to su zdrava deca i tako dalje. I ta saradnja naša sa tim udruženjem je doprinela tome da deca tamo odlaze da tamo besplatno stanuju po godinu dana sa svojim roditeljima da imaju prevodioce.
Dejan Pataki: Jer to traje dugo, to je proces.
Joland Korora: Tako je, oporavka, traje dugo, psihološko imaju sve, sve moguće imaju sve potpuno, imaju besplatno zahvaljujući saradnji Nurdora i Ađeoba, sada je pre deset dana, prvi put došao Arhangel Oprete, doktor Arhangel Oprete, za mene megacar, koji sve ove godine radi transplataciju koštane srži naše dece. Bez obzira na saradnju kojatraje 14 godina i oni dolaze tu, Arhangel Oprete je došao sad prvi put, nažalost, znači čovek je odvojio 5 dana svog dragocenog vremena. I došao je u Srbiju, kod nas, da bi mi zakazali sasatanke u svim onkološkim odeljenjima u Srbiji, on da ode do svih onkoloških odeljenja, da im ponudi svoju saradnju, pomoć, podršku i tako dalje. I da vidi u čemu je problem, zašto toliko sada roditelja ide na transplataciju, želi kod njega da ide u Italiju a ne da se transplatira u Srbiji. E tu je sada uloga Nurdora. Mi ono što radimo a to je da poboljšamo uslove i kvalitet lečenja. Mi imamo dobre doktore, da sad ako slušaće razni, ali mi imamo sjajne doktore. Mi imamo odlično medicinsko osoblje, ali da se ne lažemo, ovaj, ipak uslovi u našim zdravstvenim centrima u našem sistemu su mnogo lošiji i dobijanje neke bakterije, bolničke ili kakve god da je bude fatalna za dete, koje imunokompromitovano do nula bodova leukocita. Bude fatalno i ode, odnese ga to, tako da je u tom delu, smo mi videli kako je to u Bolonji, kako je to u toj bolnici, i tako smo mi sagradili tu bolnicu u Nišu sa antibakterijskim podovima, svaka soba ima kupatilo, svaka soba ima krevet za roditelja, sve ono što treba da ima svaka bolnica kod nas u Srbiji, dajem primer kako to treba da izgleda, 750m2 sjajnih, ovaj, odjednom ti vidiš i osetiš sujetu doktora, i njihovu tvrdnju da je i kod nas to sve tako isto. Prvo ne može da bude isto jer to je Evropska, Italija je Evropska unija, mislim nismo ludi, iako je to velika sujeta ali stavi prst na čelo, znači, u samom startu ti je razlika ogromna. Sistemski su tamo pitanja mnoga rešena, od bioloških terapija, imunoterapija, to ovde još…e sad Nurdor sve ove godine oprema, ne samo što smo mi izgradili bolnicu u Nišu nego mi Dejane sve ove godine smo sva odeljenja pedijatrijske onkologije u Srbiji, a to je u Novom Sadu ima odeljenje, u Nišu i tri u Beogradu, i od pre par godina u Kragujevcu, znači na 6 mesta se u Srbiji deca leče, mi smo sve te bolnice opremili najsavremenijim aparatima, medicinskim aparatima, od najobičnijih infuzionih pumpi koje nisu imali, koje im znače i pomažu jako do onih aparata koji prate vitalnu funkciju dece koja su umiruća.Mi smo znači to uradili, da ne kažem da se borimo za upravo za te, sad krećemo opet u jednu priču za te novije lekove citostatike koji imaju manji štetni efekat na decu. Tako da se ne lažemo ne može da bude isto.
Dejan Pataki: Ti se suzdržavaš sada, ti povlačiš kočnicu znači sujeta je problem.
Joland Korora: Sujeta je problem i ovaj i ta neka tvrdnja da to je isto, pa mislim nije tako, a ako ti neko besplatno nudi podršku i pomoć, onda, iz najbolje namere. Opet tvrdim imamo sjajne doktore, Dana Grujičić je ekstra neurohirurg, i ja njoj skidam kapu, i ovaj, nemam zamerku uopšte na na Danin profesuionalni rad, i mnogi naši doktori su sjajni, ali treba inovativni lekovi, treba inovativne terapije, treba osevežiti, e sad to košta, ali, ovaj, tu smo, tu smo mi kao udruženje da da radimo i u tom smeru kao što smo i uspeli da promenimo dva zakona. Te stvari su najteže, znaš, te sistemske stvari ustvari najteže, ovaj.
Dejan Pataki: U kategoriji izgradnje bolnice i promene zakona, najteža je promena mentalne svesti i sujeta, jednog..
Joland Korora:Promeniti svest ljudo je najteže, ovaj, sagraditi bolnicu najlakše, uopšte nije lako, mislim, da se ne lažemo, ali ovo je teže, i ovaj promenili smo dva zakona, na koja smo vrlo ponosni. Jedan akt je teško promeniti, jedan pravilnik je teško promeniti a ne dva zakona, jedan je zakon o rehabilitaciji, gde smo vratili ponovo na listu naše klince da imaju pravo 21 dan posle završetka lečenja rehabilitaciju. A drugi zakon je onaj famozni predivni presjajni zakon o bolovanju, gde smo uspeli da 2019. godine u aprilu mesecu, pamtim kao slon te datume, ali samo što se tiče Nurdora, ne svog ličnog života, ovaj, smo uspeli da Skupština izglasa zakon o promenu odnosno Zakona u delu gde roditelj ima pravo na bolovanje u toku lečenja svoga deteta uz 100% nadoknade. Ja sam dobila otkaz kad se moje dete lečilo, i ja znam koja je to muka kada imate još dodatno i to strefi, i onda godinama su se roditelji mučili i tražili od nas pomoć i podršku, a mi gurali 5,5 godina.
Dejan Pataki: Znam da onog trenutka kad se to izglasavalo, mi smo bili pri izlečenju, A moja Ana je bila uključena u te neke stvari, tako da jako dobro znam o čemu pričaš i u trenutku kad su mi javili, meni nije bilo dovoljno što je izglasano, ja sam, meni je bilo važno da znam ko je glasao, ali ne želimo da sad o tome da pričamo.
Joland Korora: Opa, eto i to nisam znala.
Dejan Pataki: Dobri smo ti i ja, možda bolji nego što misliš.
E kad smo već sad sveli na moje lično iskustvo pošto je dvosmerno, ovaj, hoću da sa ovog mesta, da se zahvalim Nurdoru na jednom fantastičnom projektu, koji traje i za koji ja mislim da je pomogao, da moja Ana koliko toliko ostane sabrana, a to je šoljica.
Joland Korora: Znam šta ćeš da kažeš, vreme je za šoljicu razgovora.
Dejan Pataki: Jeste, i to su stvari koje se, koje su, ja ne mogu da opišem kolko važne, mislim ona je bila gore, ona je ležala sa Viktorom, pošto meni nisu dali, ali to nije tema. Neki drugi put,ovaj.
Joland Korora: I to moramo drugi put.
Dejan Pataki: Ne , ne, ne, ja sam to načeo, ja sam otišao tamo, ja sam ušao tamo, Viktor nije hteo da jede ako ja ne budem tamo, a Luka je tražio mamu. Ja sam bio tamo. I taj zvuk koji si rekla , koji meri otkucaje srca, muk i tišina i ti samo to čuješ, ono iz drugih soba i svega ostalog, ali da se vratimo na ovo, to je jedna fenomenalna stvar. Jer je to prostor u kome, ono, sve te stege, i onoga što te drži ili te suzdržavaš se, to je prostor u kome su, ono deca su po sobama a onda roditelji mogu da razgovaraju, i Novi Sad je u tome jako dobar, odnosno čak i sam Vukašin je rekao, na Opsovom tom događaju su rekli da Novi Sad ima pozitivnih ono bolje nego Beograd.
Joland Korora: Jeste, oni kažu sve kao vi ste Austrougarska kao, vučemo, pa ne znam šta vučemo i stvarno ko oće da prizna i Beograđani onako priznaju.
Dejan Pataki: Da se vratimo, tako da se zahvaljujem Nurdoru u ime eto tih roditelja koji piju tu kafu, i koji će piti tu kafu, i to je jako, jako, važna stvar.
Joland Korora: Traje i dan danas već 1 godina, da ne poveruješ, pa eto svih 11 godina da idem na šoljice i da pričam s njima, da ništa drugo nije bilo, 11 godina, već evaluacijom svake šoljice dođemo do predivnog odgovora roditelja da kolko im je to značajno, znači to je od neprocenjivog značaja, to što si ti sad rekao, to je tvoje lično ali upravo sad i ja da se nadovežem, generalno tako jaka potreba roditelja za tih sat, sat ipo vremena, njihovog vremena i njihovog prostora gde oni zaista se dešava da plaču da se smeju, da se šale da se zezaju, sve ostalo, dok nije bila korona volonteri su bili sa decom i to je bilo sjajno, klinci su uživali. A mame su, to je bilo jedinih sat vremena za njih, gde su one stvarno, svako svoju emociju, koja je čitav spektar emocija, ka dis u toj onkologiji u toj priči, to ti se dešava u toku dana da te, ovaj, da svašta preživiš i da osetiš. Spektar različitih emocija , na tim šoljicama se otvarale razne teme, razne priče, podrške i tako dalje. Tako da to traje, neprocenjivo je , dok je bila korona, savršeno smo se prebacili na onlajn, i veruj mi da nije opao broj prisutnih roditelja, čak se povećao, a znaš zvog čega, zato što se dešava, da imamo uključenja na šoljicu, porodica i roditelja koji su u inostranstvu. Fenomenalno. Ja sam mislila, ja ne volim, da pričam, ja volim taj fitbek, ja volim emociju, ja volim da te sad, da mogu da te ovaj zagrlim ili pipnem i to, i ovo mi je daleko, a ne ovo, i onaj telefon i šta ja sad tu treba da govorim, međutim ne,tako je, ovaj, dobro, da mi i dalje nemamo pristup odeljenjima. I dalje nemamo zeleno svetlo, jer sad se nadovezao sezonski grip, i boje se, i ok je, nama je najbitnije da su ta deca, ali tako dobro smo se mi sad uigrali da bude između 40 i 60 roditelja, ovaj, prisutno, s tim što interesantno je , ja samo pričam, ja samo vidaim da je prisutno 52 roditelja. A vrlo često nemaš nikakav fitbek, ali oni posle evaluacijom traže, posle svake šoljice, fenomenalno, njima to prija i i kada je neko od nas roditelja i kada je doktor i kada je psiholog, i kada je socijalni radnik, nutricionista, svaka ta priča im prija i hoću da ti kažem proširio se sada broj roditelja jer može i mama i tata ako su kod kuće, iključe se, trenutno su u Austriji na primer, uključe se. To je jako sad još dodatna motivacija, astvari to je ono Dejane moj, sve se može, znači mogli smo reći korona je sve je stalo, ko što je stao svet, ali ne, mi smo tražili samo model, i našli smo ga. Znači sve se može, to je ono što sam malopre rekla, da se nadovežem, da ti uvek neko drugi kriv, ma nije, mrdni se malo, da ne kažem sad, mrdni malo i ti pa ćeš nešto i uraditi, a ne dati je stalno neko drugi krivac. Tako da bolje će biti nam svima kad mi budemo bolji, kad to krene od nas samih, i svaka mala promena uslovljava da se to širi, dobrota se širi, kao što sam rekla da dobro može da se probudi u ljudima, da svi imamo sakriveno, i onaj najgori ima sakriveno dobro u sebi, tako isto dobro se širi. A kako se širi, treba pričati o dobrim stvarima, o dobrim primerima, ovo što ti sada govoriš, sama tvoja uideja, i svaka ti čast, nisam te pohvalila na ovoj tvojoj ideji, na tvom viđenju od ovog podcasta da treba da pričamo dobro, jer tako se širi dobro.Zato što ja čujem od tebe, ti čuješ od onog od onog i to se širi, to su koncentrični krugovi. Jer kao drugačije da damo primer ako ne pričamo. Kaže postoji, ljudi se hvale ako učine nešto dobro, ne, ne gledaj to tako, nego treba pričati, da i ti mrdneš, da i ti kažeš pa mogu i ja. Ali opet kažem ti, sve je stvar percepcije, ja uvek posmatram da je ova čaša polupuna a ne poluprazna. Jer sam optimista po prirodi. Tako da sve zavisi kako gledaš. Neko gleda, da onaj tamo se reklamira sad, što je učinio nešto dobro, a ja to gledam ne, treba da priča, ja treba da ga pohvalim, ja želim da ga pohvalim, ja želim da kažem lep si, imaš lepe oči, uradio si dobro nešto.
Dejan Pataki: Tako je, baš skoro sam, na Mokrogorskoj školi menadžment, i sad treba, to se ne zove hvalim se, nego to je primer da može da motiviše druge, i ne treba da se oseća neko loše, što radi dobru stvar nego, traba takvi da više čujemo, jer ovih drugih imai previše.
Joland Korora: E baš tako, ovih drugih ima i previše.
Dejan Pataki: I pretrpani smo svakog dana smo pretrpani. Ajde da mi kažeš ovako, sad si rekla da neka retrospektiva, i evo nisi obećala a skoro da jesi, da u 19 godini će da bude psihološka pomoć, u 19. godini borbe. Reci mi gde bi ti volelal da vidiš Nurdor, ajde da ne idemo predaleko, ajde da pitamo u narednih 5 godina. Za sledeće svetsko prvenstvo, šalim se. Gde bi volela da vidiš Nurdor za 5 godina. Ne sebe u Nurdoru nego baš, znam šta te pitam, Nurdor, gde bi volela da vidiš Nurdor za 5 godina od danas?
Joland Korora: Da, sad ću da budem i malo slikovita, ovaj, malo i šaljiva ali biću i ozbiljna. Glavna kancelarija Nurdora, baza je u Begradu u jednom podrumu. U podrumu u kojem se piše istorija, mislim zaista da je Nurdor napisao ozbiljne stranice istorije, od same izgradnje bolnice, da je prvi put urađeno do promene zakona do porodičnih kuća do hiljade volonterakih sati, znači to se kreće iz jednog podruma, i to nama nije uopšte bitno što smo u podrumu, i što pijemo iz okrnjenih šolja, ali ovaj, volelal bih da u Nurdoru za 5 godina bude više zaposlenih, jer sada sa njih 9 zaposlenih, na teritoriji čitave Srbije, jedno udruženje koje već sad radio ozbiljno posao kao i neka institucija, je zaista malo, 5 u Beogradu, 2 u Novom Sadu i 2 u Nišu. Ovaj, volela bih da ina više zaposlenih, volela bih da i dalje imamo isti ovaj žar, i dalje da imamo istu ovu neverovatno nadrealnu želju i volju, emociju da guramo stvari, znači da ne odustanemo, volela bi da se izgradi novi transplatacioni blok, za transplataciju koštane srži, ne za organe, u Beogradu gde bi uslovi bili upravo takvi kao što su u razvijenim Evropskim zemljama, i gde bi procenat izlečenja posle transplatacije bio 95%, a ne kao kod nas mnogo manji, ja znam i koliko je ali ja nisam osoba adekvatna da pričam o tome, jer oni uvek kažu da je mnogo veći i tako dalje znači, ovaj, ovde se ne igramo, ovo nisu igračke ovo su deca, ovo su ljudski životi, mislim, alo bre ti ne treba da mi friziraš podatke i da ih pumpaš, nemaš potrebe, to ne sme pre sve ga da se radi i treba da doktori i medicinsko osoblje da u nama vidi zaista saradnike i partnere, i nikada ni u jednom trenutku i kada kažem nešto što je možda malo jače, da mi ne uzmu za zlo jar ja sam samo jedan mali roditelj koji je, ovaj,
Dejan Pataki: Koji je odlučio da se bori, sad izvini što ti uzimam reč, zato što je to baš to, sa ove strane tu sujetu jako, moraš da budeš oprezan, a kao čekaj bre…
Joland Korora: A ja drugu nameru, niti imam lošu, niti imam bilo kakvu korist, znači nemoj mi ni zameriti ako nekad malo i preteram, malo sagledaj i tih svih 19, malo mi i kredit taj negde mi upiši, svih tih 19 godina ludila, pogledaj, pa nekad kaži, pa dobro nije ni čudo što je i preterala, ko zna više i da li je normalna posle 20 godina svakoga dana na dečjoj onkologiji i takvim pričama, i takvim mukama i takvim, ovaj, takvim borbama prosto, tako da Nurdor bi volela da bude i vidim ga kažem ti sa istom energijom i ljubavlju, voljom, željom, ludilom, ako što je sad, tu znači ništa ne bih menjala, da ima malo više zaposlenih, da ovaj, i da uzročno-posledične su to stvari gde bih stavila da se sistemski stvari neke reše i da bi mi imali dobar fitbek od institucija, a i mi bi dali naše iskustvo i naše znanje, jako važno. Jednom prilikom je meni, Lončar, bivši ministar je reko, a šta vas to, nije to vaš, da kad sam rekla malo je zaposlenih medicinskih radnika u toj novoj bolnici u Nišu, jer je stara bolnica bila na 60 kvadrata a ova je na 750 i sad ne može da se poredi, ja kažem jedino na rolerima da lete sestre, ovaj, mora sad da se zaposli još medicinskig sestara, a on kaže šta to vas briga, onako s visine, kao sam ja neka ne znam, to nije vaš problem. Pa ništa ti nisam loše rekla nego mije iskustvo , mije, malo samo mene oslušni, biće tebi bolje, ti ćeš preskočiti put, koji sam prešla.pa da si pametan samo bi me poslušao i reko da super je, i onnda došao kući i dobro je ona rekla, ja bi uočio sam al bi mi trebalo možda godinu, dve, pet. Želim i molim da institucije ne zanemaruju i ne minimalizuju naš doprinos pre svega i naše iskustvo, jer mi zajedno samo možemo da budemo dobri jedni drugima, ne možemo jedni bez drugih. A vrlo ćesto se to protumači na drugi način.
Dejan Pataki: Jako dobro znam o čemu pričaš. Jedna ambicija mojih suludih, s obzirom da je preko puta mene žena koja je sagradila bolnicu je da napravim dijalog, da u ovom razgovoru ne bude sada ovako sedimo ti i ja, nego da sednu dve strane, udruženje pacijenata i predstavnici države, lokalne samouprave, da pričamo, da dokumentujemo da postoji dijalog, to je onako, dosta ljudi se nasmejalo kad sam rekao da mi je to ambicija, ali ukrstiću ih, kad tad, ako ništa biće prazna stolica tri puta 4 pa će neko sesti.
Joland Korora: Ili će biti ne znam, malo fajta
Dejan Pataki: I treba, pa to je, ako hoćemo da dobijemo rezultat, to je izlazak iz zone konfora svakog od nas pojedinačno.
Joland Korora: Samo još, primer sad, odnosa njihovog u Italiji, tog sjajnog jednog doktora koji ne dozvoljava svojim medicinskim sestrama ni spremačicama da mu persiraju, oduševilo me je to, pošto ja to ne volim da mi neko persira, i ja vrlo retko kome persiram, i ovaj došao je čovek tu na sastanak u jednu bolnicu u Srbiji i ušla je glavna medicinska sestra, i tu me, ja njega izuzetno cenim i poštujem i obožavam i zamisli ti roditelji kojima je spasio decu, naši roditelji kolko. Gledaju ga kao u Boga, kad je doktor rekao toj glavnoj medicinskoj sestri ne ne ne, na ti… Ja ono kao mega care, dal je moguće, ja sam isto takva, hoću da ti kažem, ta naša arogancija, ta visina , pa super je, za mene je najjača profesija biti lekar, nema potrebe da ti to još dodatno potenciraš da budeš toliko, ovaj sujetan i arogantan da ne može da ti se priđe. U krajnjem slučaju nismo mi tu zbog tebe nego ti zbog nas. Tako da ta njegova prostodušnost, to njegovo ogromno srce, kad je on našoj medicinskoj sestri rekao ne , ne , ne na ti. I onda čujem da on u Bolonji u bolnici, od spremačica ili higijeničarki do svih insistira na ti odnosu, ustvari, da ti jednom rečenicom kažem, a tako živi i u svakodnevnom životu, forma i suština.J a prvo iskačem iz svih formi, to ti je jasno, iskačem iz svih formi, i nisam formalan tip i ponašam se vrlo često neformalno i neposredno i nekad možda za neke malo i neprimereno, kad kažem ti i lupim te po ramenu. Ali ovaj, to isto tražim da i ti meni to uradiš, znači nisam ja ništa da ja tebe ponižavam nego čak šta više mnogo te volim. Forma i suština.
Dejan Pataki: Ajde evo za kraj imam jedno pitanje, koje postavljamo svim sagovornicima, a to je koje su teme o kojima s eretko priča, a trebalo bi više? Jel imaš neku temu koja ti sad pada na pamet, a za koju znaš da je važna a da se o njoj ne priča, jel ti nešto pada na pamet?
Joland Korora: Pa meni pada na pamet, evo odmah znači bez razmnišljanja, to sam, znači ono što mi je, da imam vremena da razmislim, bilo bi sigurno nečeg, ovaj više,seksualno obrazovanje, edukacija klinaca.
Dejan Pataki: Prepušteni su sada sami sebi i internetu i svemu.
Joland Korora: Tako je, mislim da čak i roditeljim ja imam vrlo otvoren odnos sa ovaj, sa mojim sinom, mislim otvorena, to je reprodukcija je fiziološka, prirodna stvar, sve što je prirodno nije strano. Ovaj, toliko su to bitne teme o kojima zaista se malo priča a mnogo smo tehnološki otišli daleko, kao evolucijom smo, mnogo se promenili, čak i pre 30 godina kada sam ja ili pre 35 kada sam ja dobila svoju prvu menstruaciju, pre 40 više ne znam ni koliko, ovaj, mnogo se toga promenilo, išlo napred, a i dalje ostao neki jaz i sramota između roditelja i deteta i čak i u školi ali mislim da treba da krene, da ne treba da postoji strah osdnosno stramota i blokada u tom, roditeljskom obraćanju deteta bez obzira muško ženski pol koji god da je, to mi je prvo palo na pamet. E sad da imam vremena da razmislim sigurno bi bilo ovaj mnogo toga, ali.
Dejan Pataki: E kad napišeš klnjigu zovem te za sledeće gostovanje
Joland Korora: E moraš i ranije, ne znam kada ću da je napišem, ali u svakom slučaju ćeš da ćeš biti među prvima koji ćeš je pročitati.
Dejan Pataki: Počastvovan.
Jel ima nešto što te nisam pitao, možda jesam ali?
Joland Korora: Pa u suštini kontamo se jako i ovaj, kažem ti posebna jedna ovaj, jedna energija i ljubav između tebe i mene, ovaj, neformalna i dubinska sa mnogo sličnosti i paralela tako da Dejane Partak hvala ti na pozivu, hvala ti na ideju, hvala ti na tome što širiš i pričaš, tako je Ana i ti, što pričate. Pa da mi 19. smo potpuno ograničeni. Što pričate o pravim stvarima sa pravim ljudima, što širite ovaj i podižete svest ljudi o dobrim delima i ovaj živi bili i dalje i gurajte. Znaš šta nije lako, to samo na kraju da ti kažem, ovaj, dosta ste mlađi od mene, nije lako, ali, opet ti kažem ako svi dignemo sidro i ruke i noge i onad zaista neće ostati niko ko bi pričao i ko bi se borio, a očigledno nam neki univerzum ili Bog kako god ko to nazivao, daje svakom od nas našu misliju životnu. Definitivno mislim da nam je daje i samo je različita i da treba da je pratimo i da padnemo a i da ustanemo, znači toliko puta sam u životu pala da, mnogo, i pašćemo, kao što sam ti malopre rekla kao da sam u nekom veliko okeanu kojim plovim u kojem plivam ne plovim, nego ja plivam sa talasima ali ovaj i večeras ću izaći odavde sa ovog predivnog pogleda panoramskog Novog Sada, sići ću dole, zapalići cigaretu možda, ne smem da kažem ali, i udisaću ovaj naš Novosadski vazduh i biću srećna zato što sa ostavila tu energiju dobru večeras i zato što nas veže 19. septembar i zato što ti želim od srca dobro zdravlje, i da decu učiš i vaspitavaš kao što si i do sada, nisam bila lično u tvojoj porodici u tvojoj kući odnosno ali ono što vidim preko interneta i društvenih mreža ti si jedan sjajan tata, ti si jedan sjajan tata koji je ovaj, pa mi smo device mnogo samokritične i uvek mislimo da možemo bolje. Svi možemo bolje ali ovaj, pozdravi Anu, pozdravi klince ljubi ih puno i vidimo se ovaj, nekom novom, u nekom novom cirkusu.
